Међутим, те  вечери је умрла нека жена, и а њена сахрана је заказана за сутрадан. Свештеник је са жељом да сакрије комите покушао да убеди родбину да се опело изврши испред цркве, правдајући се да је унутра спарно, али је тврдоглава родбина то одбила и унела тело покојнице у цркву. Комите су биле сакривене у олтару и на балкону цркве, али су због њиховог великог броја ипак  опажени од неколико  Пасјанаца. Након опела, неки упорни мештани  су запитали ко су ти људи  и свештеник је признао , заклињујући их да то ником не одају (па ни својим најближима), јер су Турци и Арнаути свуда имали своје шпијуне. Пасјанци срећни што се комите налазе у њиховом селу не сачуваше тајну  и то  се убрзо прошири целим селом.

На жалост,међу мештанима је била и особа са  духом Вука Бранковића, која  је  Турцима одала да су српски јунаци сакривени у Пасјанској цркви.

Током ноћи изненадни хитац је пробудио уснуле четнике. Звек сломљеног прозорског стакла је био знак да то није сан. Војводе су наредиле да се оружје стави на готовс. Пасјанска црква је била окружена четом Турака и Арнаута, који су позвали комите да се предају. Знајући лукавство и лажљивост њихову, војводе су наредиле пробој. Отворили су нагло црквена врата и кренули у јуриш. Под плотуном Турака паде први ред српских јунака, њих четворо, али се остали успеше пробити. Кренули су узводно ка Морави и налетеше на још већу формацију Турака и Арнаута. Ту страда још једанаесторо четника. Иако бројчано слабији Срби побише преко 20 Арнаута и Турака и стигоше до планинског врха Црнељ. Ту се утврдише и стадоше се припремати за одбрану положаја.

Одолевали су цео дан и целу следећу ноћ. Пошто су били добри стрелци не дозвољаваху Турцима   прилаз добро утврђеном српском положају. Иако су били двадесет пута бројнији, Турцима се ледила крв у жилама када су кретали у напад на врх Црнеља, јер су знали да комитска пушка ретко промашује. Али на жалост, четници остадоше без муниције, док је међу њима  било и неколико рањених и мртвих.

Тада, Војвода Николић устаде и рече:

 '' Витезови моји, саборци моји, децо моја. Будимо достојни завета нашега Светога Кнеза Лазара. Земаљско је замалено царство док је Небеско увек и довека. Живела Србија. Живео Краљ. За мном. Јуриш !!!

Српски соколови кренуше преко шанаца ка зачуђеним Турцима и Арнаутима, од којих се неки дадоше у бег. Комите бацаше бомбе и пуцаше ка зулумћарима. Но бројност Турака учини своје и бројни плотуни покосише све Србе.

Када је све умукло турски официр приђе телима погинулих Српских јунака,  скиде капу и рече : '' Херојски сте се борили и херојски погинули'',  и нареди да нико од Арнаута не оскрнави тела погинулих.  Тако се 4 комита  сахранише  у Пасјану у црквеној порти, а остали на местима погибије.

Пет  година касније,  током првог балканског рата Косово и Метохија су коначно ослобођени од вековног турског ропства, чиме је испуњен сан свих Срба-Косоваца.

Овај догађај који се догодио пре 101. годину није заборављен. Група верника из Пасјана је одлучила да подигне спомен обележје у виду белог Крста , на месту где је сахрањено 4. комита страдалих код Пасјанске цркве. Они су  припремили терен за постављање Крста, док је на отворени жиро-рачун верни народ  уплатио довољну количину новца.

Члан иницијативног одбора за обележавање 100  година Комитског покрета Др Обрад Шошић истиче да '' треба да се обележи гробно место Српских родољуба и да је жалосно што се то још није догодило. Они су за слободу поробљене браће, за веру и крст часни, положили своје младе животе''.

Иницијативни одбор је послало молбу  тадашњем Владики рашко-призренском Артемију да благослови постављање Крста и уређење гробних места четворице комита који су ту погинули и сахрањени.

Планирано је да се спомен обележје постави са јужне стране цркве. Пасјанска црква је иначе позната и по Светој Босиљки коју су Арнаути киднаповали  терајући  да прими ислам и да се уда за Арнаутина. Она то одби остајавши доследна свом Господу Исусу Христосу,  те у мукама предаде душу своју. Њен гроб се према предању налази испод Пасјанске цркве.

Како је на крају истакао Др Обрад Шошић: '' Пали српски хероји нису заборавили на нас, зато и ми не смемо заборавити на њих. Наши хероји су живи док их памтимо. Не дозволимо да нас заборав порази као људе''.