Судбина Срба на Косову и Метохији понавља се често. Након Другог светског рата 1941. године,  италијански дипломата описао је страдање колонизованих Срба у Метохији, тако што је написао да ниједна српска кућа нема крова.
Данас у Метохији српске куће су опет спаљене, порушене и без кровова.
У периоду од 1918, године па све до почетха Другог светског рата на Косову и Метохији је досељено више од 12000 српских породица из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и из Србије.
Број новопридошлих породица износио је десет процената од укупног броја становника на Косову и Метохији.
Пре Другог светског рата на Косову и Метохији је живело нешто више од 650000 становника. Намера тадашњих власти су биле да се на Косову и Метохији знатно увећа  број српског живља, с обзиром да је број албанског становништа био у наглом порасту.
Сиромашне српске породице које су се досељавале на Косово и Метохију, насељавале су све делове данашњег Косова и Метохије.
Након капитулације Југославије 1941. године, простор Косова и Метохије је подељен између три окупационе управе. Под немачку управу, која је обухватала ужу Србију, потпали су Косовско-митровачки, Вучитрнски и Лапски срез, као и делови Грачаничког среза. Остали делови Косова и Метохије подељени су између бугарских и италијанских окупационих снага. Бугарској је допао део Гњиланског среза северно од Пасјана, као и Витина, Качаник и Сиринићка Жупа, док је глав нину косовско-метохијске области заузела Италија, настојећи тиме да добије што више за своју марионетску државу Велику Албанију.

Већ у првим данима рата долази до насиља на Косову и Метохији.
Наоружане албанске групе нападале су из заседа припаднике Војске Краљевине Југославије, док је истовремено отпочео и терор над српским цивилним становништвом.
Посебно изложени притисцима били су колонисти, на које се међу Албанцима неретко гледало као на уљезе које су од 1918. до 1941. године југословенске власти насељавале на њихову земљу, самим тим и на њихову штету, а зарад остварења уско политичких државних интереса. Прогон колониста, који је био нарочито суров, имао је за циљ да додатно застра-
ши и у избеглиштво са Косова и Метохије натера остале Србе. То је веома брзо резултирало њиховим масовним, како неорганизованим, тако и организованим пресељавањем на територију уже, тзв. Недићеве Србије. Укупан
број исељеника са Косова и Метохије у току све четири ратне године није прецизан. Процене се крећу од око 40.000 до укупно 100.000 избеглица, укључујући и оне са подручја око Новог Пазара, Косовске Митровице и По-
дујева.
Према неким подацима, пак, само је из Метохије, у којој је до 1941. године живело око 100.000 људи, у окупирану Србију и Црну Гору протерано око 80.000 душа, док је остатак склоњен у шумама око Белог Поља, Гораждевца, Пећи, Ђураковца и Ђаковице.

Највећа страдања Срба, како староседелаца, тако и колониста, одиграла су се у првим недељама окупације. Том приликом најтеже је страдало становништво Метохије. У Пећком срезу, на пример, уништено је 65% насе- љеничких кућа, а у другим метохијским селима чак 95%. Колонисти су протеривани из својих станишта, имовина им је пљачкана и рушена, услед чега су бројна села потпуно опустошена.
Страдање колониста није при том било ограничено само на протеривање са добијене земље и уништавање имовине. Многи од њих су рањавани, па и убијани. У једном од саопштења из тих дана наводи се да „нема ни једне српске породице која је била насељена у Метохији да није страдала и имала жртава у крви и материјалу“.
О крвопролићу над колонистима сведочили су и представници окупатора, па је, тако, италијански дипломата Карло Умилта, који је посетио Косово и Метохију, пролазивши путем Ђаковица–Пећ забележио да није видео кућу са кровом, да су сва села била спаљена и да су лешеви људи лежали на ледини док су живи покушавали да се спасу. Таквим призором, односно изливом мржње Албанаца према српским колонистима, наведени дипломата био је потпуно шокиран.

Терор којем су били изложени по избијању рата најбоље описују сами колонисти. Трипко Драгићевић, на пример, колонизован у селу Забрђе, Подримски срез, у изјави коју 18. јула 1941. као избеглица даје у Општини Рашка, каже: „Ја сам са својом породицом побегао из Забрђа због тога: што су Арнаути по извршеној окупацији од стране немачких власти почели српске куће палити и убијати Србе издајући им наређења да се са имања одмах уклањају. Мене је позвао сеоски старешина Вејсил Ђема са једном масом наоружаних људи у мојој кући и саопштио ми да се у року од 6 сати одмах изгубим са породицом иначе после тога рока да ће нас поубијати. Од имовине дозволио ми је да могу узети само што могу понети на себе, а ресто ствари, жита и стоку то су они опљачкали и однели“.
Слично говори и Томо Зечевић, колонизован у селу Коло, у Срезу вучитрнском: „ једне ноћи Арнаути су ми излупали прозоре на кући из које су побегла моја деца куд које након чега је моја кућа потпуно опљачкана и све из куће однето што сам имао као и жито и остале намирнице, а пре свега овога запалили су ми сламу поред куће која је била саденута. Овакав поступак од стране Арнаута према мени довео ме је до сумње да ћу једног дана и живот изгубити те зато сам морао напустити тим пре што ми је то и наређено усмено од стране председника општине, који је по народности Арнаутин. Пред мој полазак из места погинули су моји ближњи комшије и то: Распоповић Богић са сином, Бешић Божо са братом који су побивени у једној кући од стране Арнаута.
Имена извршиоца овог дела не знам, а знам да за то нико није одговарао“.

Светлој сутрашњици на Косову и Метохији многи прогнани колонисти нису се могли надати ни после завршетка Другог светског рата.
Став нових власти, по којем су аграрна реформа и колонизација пре 6. априла 1941. спроведене неправедно и на штету староседелачког, углавном албанског становништва, довео је до тога да Национални комитет ослобођења Југослави- је (НКОЈ) донесе 6. марта 1945. Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова предратна места живљења.
Та забрана, међутим, није била дефинитивна и имала је за циљ спречавање повратка колониста пре најављене ревизије аграрне реформе и колонизације којом је требало преиспиати да ли су сви случајеви добијања земље између 1918. и 1941. били у складу са законом.
Министарство за колонизацију Демократске Федеративне Југославије, сходно томе, већ 2. маја 1945. доноси Уредбу о повратку насељеника на Косово и Метохију, 18 а три месеца касније и Закон о ревизији додељивања земље насељеницима, по којем су право на добијену земљу губили колонисти којима је она додељена на штету староседелаца, приватних сопственика, као и колонисти који нису били земљорадници, већ чиновници, жандарми, рентијери, итд.
По овом Закону, ревизијом је било обухваћено 11.168 колонистичких домаћинстава. Од тог броја, за 4.829 домаћинстава признато је право на целокупну добијену земљу; на делимичан повраћај земљишта право је добило 5.744 домаћинстава, док је сву додељену земљу изгубило 595 домаћинстава.

Знатан део колониста којима је Законом о ревизији признато право на земљу добијену аграрном реформом на Косово и Метохију ипак се није вратио. Страдање и претрпљени страх услед прогона од стране Албанаца многе су поколебали у намери да живот наставе тамо одакле су 1941. године били прогнани.

Александар Павловић УДК94:325.3(497.115)"1941/1945"