Отац-старац Кирило ДРАГАНАЧКИ

Духовник, стари мудрац, ОТАЦ КИРИЛО! Мало ко зна, да је ОТАЦ КИРИЛО, приликом изградње читавог здања око манастира ( а у намери да спречи америчку чизму и оклопна возила, да се наоружани, бахате пред вратима манастира, нарушавајући свети мир и тишину), променио ширину улаза за неколико сантиметара мању од ширине возила тенкова да не би улазили. За то је интервенисао пуковник америчке војске Милер и протествовао што је смањена ширина улаза у манастир. На то му је Отац Кирило одговорио: ово је православни манастир српског народа где није дозвољено да ви демонстрирате своју силу где се српски народ моли Богу.

МИТ И ИСТОРИЈА

Годинама се осећала потреба да се написано и објављено о оцу Кирилу сабере, преради и у прикладној форми понуди читаоцима а и допуни новим писањем. Не само ова књига већ и његов практични живот и делања потврђују да ће отац Кирило бити смештен у мит и историју, у којој чак и сами аутори песама и прича сведоче и певају, који су то препознали у дубини свога срца... иако су га сви славили и дивили му се, он се није грдио и преузносио већ је смирено подносио све. Он има љубав божанску, неизмерну која га приближава свима и свакоме, те читавим бићем својим састрадава са свима страдалницима и свачији бол и муку осећа као своју. Отац Кирило је, дакле, све то скупа и још нешто много шире и много више од свега тога, нешто што је мислима неухватљиво и речима неизрециво...

Др Хаџи Ненад Којић
Доц. ек. факултета К.Митровица (из поговора)

 СУДЊИ БОЖЈИ ДАН ИЛИ МОЋ МОЛИТВЕ

Две фотографије које сам начинио 1999. Gодине у Клокоту, које носим у новчанику са фотографијом моја два сина, стално ме подсећају на величину оца Кирила и снагу молитве. И данас излазим из животних препрека чим се сетим чиме је отац Кирило савладао безизлаз.
С разлогом желим да сведочим о једном догађају, тог судњег дана, познатом широј јавности, који се догодио у времену великог страдања српског народа на Косову и Метохији, у селу Клокоту.
Тешка времена, дан тмуран и испуњен болом. Гњилане гори те 1999.године. после повлачења наше војске и полиције, ми, преостали Срби у граду, уточиште налазимо у цркви Св.Николе у Гњилану. Толико је година прошло а као да је јуче било. На лицима мојих Гњиланаца, у порти цркве, могао се видети страх и очај. У разговорима се могло чути кога су тада шиптарски терористи убили, силовали или чија српска кућа гори.

Сећам се, био сам страшно забринут за моју породицу. Тешили смо једни друге и молили Бога да нас укрепи милошћу својом. У тренутку осетих руку на рамену, окретох се и угледах то мило лице. Био је то отац Кирило. Обратио ми се следећим речима:
-Јуначе, немој бринути. Бог је са нама и Он има план за нас.
Осетио сам мир, спасење и наду у боље сутра. Како је дан одмицао било нас је све мање у порти цркве. Нисам могао да се одвојим од оца Кирила. У тренутку се зачуо уплашени глас једног од присутних Срба. Викнуо је продорно:
-Клокот гори! Људи! Клокоћани одлазе!
Не часећи ни часа отац Кирило је одмах кренуо за Клокот, а са њим и ја. Верујте ми, близина са оцем Кирилом уливала ми је сигурност. Ићи с њим аутом или како год значило је да нестаје страх од пресретања на путу, напада или киднаповања. Слушао сам молитву коју је изговорио отац Кирило. На путу до Клокота ми смо сусретали колону трактора са избеглицама и са друге стране колону тенкова који су ишли према Гњилану. На мене је деловала потпуно смирујуће. Осетио сам снагу, веру да ће бити све добро. Одједном, на видику дим. Од запаљених српских кућа. А на свом улазу у село непрегледна колона возила, спремна да крене пут Србије Народ уплашен. Чуо се плач жена и деце. Преплашеном народу прилази отац Кирило рааширених руку и каже:

-помаже Бог, браћо и сестре!
-Бог помогао.
-Не бојте се, браћо Срби, Бог је са нама, њега не могу зликовци победити. Он ће нас сачувати на нашим огњиштима. Вратите се својим кућама.
Тишина. Неверица код присутних. Ипак, већина и даље жели да напусти село, да тражи спас негде. У тренутку погледах оца Кирила, а он леже на земљу на сред пута. За њим и ја. И тада из душе изговори:
- Даље можете само преко мене! Зар да оставите светог цара Лазара и остале мученике који су овде животе положили како би сведочили о царству небеском. Господе, опрости, помилуј и спаси.
Зачуо сам тишину. Почеше му прилазити домаћини, помогоше му да се придигне, и затражише благослов од њега.
- Бог са нама.
И тако наврат-нанос спаковани мештани Клокота, изазвани неочекиваним поступком оца Кирила, у моменту донесоше одлуку да остану у својим домовима. Лично сматрам да је ово био историјски тренутак и богоугодно дело оца Кирила. Следећи пример мештана Клокота, који се није иселио, остала су и друга села у Косовском Поморављу.
Данас, са ове дистанце, када лично наиђем на неке животне препреке, често се сетим оца Кирила и величине његовог страдања у Христу Богу. Даје ми снагу да наставим даље и да кроз молитву и веру у Бога, никада не одустанем. Желео сам само да кроз ово сведочење истакнем колики је траг оставио на мене и на мој живот велики наш отац Кирило и његова молитва срочена за опстанак тога села.

Бранко Димески
По занимању економиста и
новинар часописа Изворник

СУДЊИ БОЖИЈИ ДАН

Toг дана (20. 06. 1999) затекосмо ужасни призор у Клокоту, избегличке колоне... људи уплашени и узнемирени са уплаканом децом у збегу кренули ка Србији...
У том најтежем тренутку створи се међу нама , као да је са неба пао човек у монашкој мантији. Виђао сам у животу многе монахе подвижнике и молитвенике, али овај монах био је горостас. Неустрашиви јунак и одважан, као од планине одваљен. Велика српска стена пред чијом се појавом заустави тенк окупаторски. Сломи се сила машине испред црне мантије са уздигнутим рукама у облику крста; у левој држаше бројанице а у десној руци повелики камен. Са отвора тенка појави се војник са пушком упереном у горостаса и рече: "Склони се са пута, пуцаћу".

Тада се руке горостаса још више уздигнуше као у Христа на распeћy и чу се његов громки глас: "Пуцајте, шта чекате!.. Шта ово чините у име ваше демократије, зашто је овај народ у збег кренуо? Од кога овај народ бежи? Шта су вам ови невини људи учинили? Ово што ви чините ни Турци нису чинили?..." Мештани Клокота се почеше приближавати са циљем да боље чују дијалог оца Кирила са окупаторима. Отац Кирило онда крену и стаде пред први трактор натоварен са пртљагом и стварима Срба који су кренули са својих огњишта и махну руком да му се људи приближе. После краћег разговора са људима он као да посрну и леже пред трактор... чусмо речи монаха Кирила и преклињање и молбу да не беже, који је готово грмео, да се одустане од сулудог колективног исељавања са свете српске земље. Лежећи, љубио је земљу Лазареву: "Отићићете ако ме само живог прегазите! И само преко мене мртвог пут ће вам бити отворен!" У том тренутку настаде колебање народа. Неки говораху: Не смемо божијег слугу прегазити. Да га nослушамо и да се вратимо својим кућама.

И стварно људи се окренуше пут села да се врате у своје домове у Клокоту.

Јордан Митровић, наставник, 3авичајни писац,
Врбовац

КЛЕПАЛА У ДРАГАНЦУ
Духовнику оцу Кирилу

ДРАГАНАЦ ЈЕ ЈЕДИНИ ЖИВИ МАНАСТИР у Косовском Поморављу. Божијом милошћу одолео је небројане нападе и насртаје незнабожачких шиптарских хорди. Сачуван је, да би сведочио векове. Даби крепио православне Србе како би сачували Светолазаревски завет...).
(...) Само нас је милост Божија заштитила, каже нам игуман Кирило. Шта сам могао тада, да само: О, Господе нека буде воља твоја. И тако уздајући се у милост Божију истрајасмо. Сачува нас Господ. Због светости нашег народа, стараца и старица по селима пустињским.
(...) отац Кирило зна шта су муке наших сељака. Али и зна шта је самоћа. Језиве хиљаду девесто деведесет и девете године остаје потпуно сам у манастиру са Богом.

Молитвом, монашком, слао је извештаје о усамљености. О стрепњи и иш- чекивању; о тихој нади и будућој радости.
(...) „Oceћao сам Божије присуство више него икада, него кад сам био са братијом монасима. Обраћао сам се усрдно: и дубоко; и верујем све је то Свемилостиви Господ примио'.
Долазио је повремено неспокој, не кријем. Искушења и узнимирења ума. Тада би се предавао пламеној молитви. Поучен искуством древних стараца и свог аве и његових поукама закључавао је ум свој у речи молитве, и спознавао суштину. Можда дарован том драгоценом спознајом, бесценим бисером духовним, јединим правим блаrом богопознањем, делатно је размишљао.
„Сада ти је прилика, грешни Кирило, говорио сам себи. -да се преумиш, преправиш; да покушаш примену Еванђеља - животом (о, само ко се није никада нашао у потпуној усамљености, не зна за присуство Бога). 3ато сам непрестано благодарио Богу. Па, уосталом и нека буде што треба да буде. 3нам, насигурно, да је то воља Божија".
Заиста, зар је човек за земљу саздан, само - пита се монах суочен са Богом у дубокој пустињској тишини. И зна: Небо је наша коначна постојбина... Само да се истраје у непрестаној усамљеној усредсређеној молитиви у бдењу и покајању, пресабирању. Са надом на милост Божију.
Поћута, те тихо молитвено уздахнух, настави да сведочи напоменув да одавно чека да управо преда мном „открије сећања :
„ И, Бог - велик и милостив сачува нашу Светињу, конак, свете изворе, пут и шуму (нису је сву посекли безбожни Арнаути), мене све грешног.
И остави ми Господ разум (поред толико искушења, претњи и псовки, насртаја људских и демонских, и поврати наду и веру. А велики благослов и молитве нашег духовника и Владике Артемија пратили ме све време. 3аиста беше како благослови. Како измоли од Господа. И дође ми сабрат - искушеник... И нови конак подигосмо. И довршићемо, ако Бог да, све около. Велика помоћ Св. Архангела Гаврила. Ево, келије манастирске чекају Господом призване богочежњиве људе. Ево стално срећем на путу, по селима и Гњиланској вароши добре и честите људе, и поканим их да дођу у светињу. Дошли би, кажу неки, а осиротели немају шта да донесу да приложе. Ено, ведели сте, уз пут има камења, па по један камен донесите и поред капије оставите. И то је принос, одговарам: да се умножи ова наша скромна обитељ, да појачамо и умножимо молитве Господу, да се увећају ходочашћа, да се поврати и обнови црквеност ових добрих Божијих људи по поморавским и новобрдским селима. Да се сви врате на Пут Божији, похрле у Божији загрљај у пресвете Руке Господа и Спаса нашега Господа Исуса Христа које су непрестано раширене на чесном и животвореном Крсту.
Монах дубоко верује да је све до нас, наше је да уђемо у милост Божију, у зaгpљaj Господњи. Да раскинемо окове грехова. Да истребимо све семе трулежи у нама и очистимо се. Да омрзнемо грех који привлачи , али штети. И помисао на њега. Да га потпуно презремо. Да не жалостимо Господа, да не срамотимо себе. Да се угаси свака страст у нама, да разгори се само мржња према злу и греху; и да успламти срце наше љубављу према Богу. Да оплакујемо склоност ка сагрешењу и немоћ нашу, и палост, и сву упрљаност душе. Јер, дужни смо заиста омрзнути грех, и пљунути на њега, и проклети га. Потнуно покајати се, оплакати прошлост грешну, и очистити се.
Монах непоколебљиво мисли: заволети Господа и заволети све који нас окружују, - преко праштања, кроз молитву и покајање; пажњом и молитвеним помињањем кроз непрестано праштање. Да, заволети све, наша је света дужност. Све што је од Господа. Што из љубави створеној... Дивити се и волети благи дрхтај јечменог класа и сипљив кликтај узнемирене птице; умилни бруј звона и жалостив урлик звери; превремени пад листа и погрешан траг глисте. Волети прекор старца и сиромаштво духа; богоискатељство. Све што је Господ прекрасно уготовио човеку за радовање, утеху и спасење. Све што слави и хвали Господа.
Само грех који нам није спремио Бог да презиремо; и да преступ, наслађивање сном и страстољубље; присећањем на пад. Све ђавоље и преварно, скревно и погано да одбацимо, а пригрлимо Богом намењено нам.
Да одбијемо сваку пажњу на грех - саветује, даље монах да не слушамо нашаптавање непоменог (ђавола) и његово ухање; не примамо помисли, слике што нам их он припрема. Да поучимо се псалмопевцем: као глув не слушах и као нем не отварах уста своја (Пс. 37, i4).
И ту, заиста уверисмо се, да монах брижно чува дар Божији чутање. А од старешине старца чусмо поуку младом домаћину из села: „ мораш се трудити да нађеш излаз из замке начин да избегнеш пут у грех. Не заборави да те Господ увек гледа. Тако су се наши побожни стари чували. Да се не посраме пред Богом. Страх Божији је велико чудо, голем дар и почетак мудрости“.

МОНАХ НАРОДНИ ЈУНАК

Ој Кирило ти си у Клокоту неустрашив и бесмртан био,
Ој Кирило оче наш. Ти си рајски цвет крин мио,
Што Христовим оружјем Крстом победи окупаторе,
И њихове тенкове заустави код наше Мораве.

Еј Кирило вођо прави, дивимо се твојој слави,
Што диже руке у небо и Христов Крст направи,
И тело на путу као громаду постави,
Да свет види и Србина прослави.

Сад се наш народ диви јунаштву твоме,
Што ту битку доби у народу своме,
Као милош Обилић на Видовдан,
Витез прави од Христа Бога посла.

Тада Божур цвеће доби боју крви,
Коју Милош проли као јунак први.
И ти Кирило, не жалећи живот међу нама поста први,
Да народ не бежи са Косова, по свету не врви.

Еј Кирило вођо србски прави у јуначе прави,
Поносни смо сви на тебе и нажртву твоју.
Што се неустрашив јунак показа у одсутном боју,
Заслужио си да те србски народ слави.

Обишао си свако село и сваки дом,
Храбриио си свако село и сваки дом,
Храбрио их Христом, као ближњем свом.
Народ те послуша као јадна душа,
Јер речи твоје и Христове са вером послуша.

У Поморављу сада живе хиљаде људи,
Ти Кирило вером Христовом их пробуди.
Да у Православљу живе и Христа исповеда,
То је залог живота да нас Бог на Суду не осуди.

Радомир Димић
Наставник, Горње Кусце

 МОНАХ ХРИСТОВ ДИВ

духовнику оцу Кирилу

Старим стазама мисао своју храни,
Оживевши је свагда у трену,
Успут је сваком с радошћу детета дарује
Не признајући време ово,
У коме страх и безнађе царује,
,,Господе помилуј и спаси“!

Камен по камен дедовине зидаше,
Очишћен од сувишних речи,
Од гласова злосутних птица,
И од тужбалица лењиваца,
У његовим корацима радост одјекује.

Његова реч се увек чује,
И после милион других речи.
И у немоћи чиста ко суза одјекује,
У сваком цвету, лептиру, листу,
Духовник Отац Кирило увек ту је.

У спасу Господа што нас вером лечи,
Од Свевишњег одговоре за све он тражи,
Кирило као храст на ветру чека,
Знајући да када је душа у немоћи,
Сигурно као мелем на рану доћи.

Он је горостас што са нама поносно хода,
Његова нас молитва храброшћу храни,
Са њим се лакше Чека жељена слобода,
И са њим се слобода још лакше брани.

Срећко Симић, завичајни песник ,
наставник, Врбовац

ПОХВАЛА ОЦУ КИРИЛУ

После јутрења,
Један верник се прекрсти,
Испред манастира Драганаца,
И ка за себе рече.

Нашем духовнику
Оцу Кирилу,
Требало би за живота,
За све што је урадио за свој народ,
Подигнути споменик,
И речима уклесати белег.

Тај прекор,
Ошину ме као бич,
И натера ме да се латим пера.

Клесао сам од тад данима,
Похвалу за Оца Кирила,
И направио брдо пропалих стихова.

Ја нисам брате Отац Кирило.
Мени клесање никако не иде.

Онда се као глас Божији,
На белом листу хартије,
Сами почеше ређати стихови.

Неимари и Христови сапутници,
Какав је духовник Отац Кирило,
Живе тек када премину.
Бог би на мене послао муње небеске.

Јер ко сам ја,
Грешни дијак да сахрањујем оне,
Што ће у Царству небеском,
Седети уз скуте Христове.
Похвале (епитафи) се пишу
Само премунулим
Угодницима Божијим.

Зар не Оче Кирило?

МИЛАН ИЛИЋ – МАЈА
Завичајни песник
Поморавља

После неколико година и прогонства епископа рашкопризренског и косовског почео је прогон његових ученика и следбеника међу којима и оца – старца Кирила.

ОЦУ КИРИЛУ

Уморни старче, војниче војске Христове,
3а мир се бориш док, шапћеш молитве свете Убише ти наду, ранише ти снове,
Крстом се браниш, а прстом ти прете.

Камен на камену, слагао си вешто,
Поред Лазаревог и своје си име узидао,
видим ти сузе у очима, док тајиш нешто,
Одрекоше се тебе, они, којима си ране видао.

Узеше ти светињу, прогнаше те из села моткама те плашише, моткама ти прете, Разбише ти келију, узеше ти иконе и књиге
Одећу и обућу , ал не могу дела,
Твоје мисли у молитви ка Драганцу лете.

Одлазиш са поносом, са сузама љубави - за народ, Не окрећеш главу, а душа ти гори,
Само ћеш слику светиње да понесеш,
Пролазиш крај извора, док тужно жубори.

И данас твоје камење Драганац краси,
И твоја духовна чеда, твоју тајну крију,
У келијама које си градио, можда су чеда твоја,
Са чесме коју си сазидао, хладну воду пију.

Данас прашташ, гледаш и ћутиш,
Твоја духовна чеда за тебе се моле,
Ниси у Драганцу, али се не љутиш,
Сва твоја чеда Богу се моле.
Зоран Ковачевић,
Јануар 2016

 ИЗГНАНИК

Изагнао си из себе инжињера и оца.
Ниси више ни супруг ни син.
Нашао си на Косову Бога
И на нишан стављен си због тога.
С главом у торби беше срећан и свој.

Начин склоништа за прогнане
И духовни дом њима за спас.
Но поста склоњен и прогнан од свога.
Искушење које убија ил` снажи.

Увече не знаш где ћеш коначити
Где добити посну бечеру.
Луташ унакрст и љубљен и недраг.
Изгнаник си и од себе самог.

Сада ти се отварају сви пути.
Ти једино тражиш пут за свој гроб
Који ти измиче, мио старче.

Где је то место
Где могу да ти се поклоним
Кад већ не можеш умрети?

Чекам да прође време
У коме изгнаници живе дуго.

Ратко Стоиљковић
Главни уредник часописа
Отисак

 ЗИДАР

Прочитаћу и нову књигу
И све остало у хиљде реда,
Тамо негде и сад Српски Деда.

Зидао је конаке и пирг до небеса
И још данас не престаје,
Под њим земља се потреса
А он жели да вечно потраје.

Бисернице и келије редом ниже
Где год прође, где год крене,
Где год треба он на време стиже
Ломи камен, руши стене.

Да сазида живот нови
Да га упамте покољења,
Да га упамте Косови
И не доби ордење ни знамење.

Само клетву он да скине
Што је векови оставише
Са дедова – Отаџбине
Па да као човек дише.

Задњи камен од Србије
Који стоји на бранику
Који оста бој да бије
Све ходећи Божијем лику.

Новица Ђорђевић – Косов,
Завичајни песник,
Пасјане – Београд, 2017

 ЈЕДАН СТАРИ КАЛУЂЕР

Зауставља све колоне,
Пред трактором на пут леже
Само преко њега мртва Србин нека беже.
Моли се уз Божије славље
Да сачува нам православље Косовско Поморавље...

Протосинђел Кирило 

духовник Православног братства "Св. великомученик кнез Лазар"

Август 2019. године

Отац Кирило, осамдесетдвогодишњи монах који већ пет година није у Драганцу, манастиру кога је након 25 година пустоши претворио у једини живи манастир на југоистоку Косова и Метохије. Рођен је у Гојбуљи код Вучитрна.
Данас време проводи на Шар Планини у катакомби манастира св. Архангела на Брезовици.
Овај истрајни монах, на почетку своје верске мисије која му је поверена од стране владике Артемија,  дошао је у опустели манастир Св. Архангела Гаврила у Драганцу, из манастира Високи Дечани, где се замонашио 1994. године.
Било је то 1999. године када је уследио најтежи период за Србе на Косову и Метохији.

Пре него што је почео да обнавља манастир зарастао у трње и високу храстову шуму, игуман Лазаревог манастира у Драганцу о.Кирило морао је крстом, молитвама па и својим телом да моли Србе да остану на својим огњиштима. 

Свакодневно је обилазио села у Косовској Витини, Косовској Каменици, Гњилану и Новом Брду. Клечао је и лежао на путу када су Срби из Клокота колективно кренули да иду пут Србије. Легао је на асфалт и на тај начин их је зауставио, па зато и данас у Клокоту има Срба, зато га највернији Срби и данас радо дочекују у овим селима.
Тога дана када је легао на асфалт рекао је својој браћи који су у натовареним тракторима стали у избегличким колонама " просто вам било ако ме згазите". - Стали су и полако су се вратили својим кућама. Захваљујући тим делима о.Кирила у поморављу и данас одзвањају црквена звона.

Месеци су пролазили, отац Кирило је свакодневно био са својим народом, онда када је народ био остављен од државе, војске и полиције.
Одржавао је контакте са официрима Кфор-а које је донекле успео да умоли да у изузетним случајевима заштите Србе. Многи су га оптуживали да сарађује са Кфор-ом, углавном они који данас седе раме уз раме у косовским институцијама власти у Приштини.

Када је испунио своју најважнију мисију и одвратио Србе од коначног одласка из овог краја Косова и Метохије, отац Кирило је уз помоћ народа кренуо у изградњу светиње, како би тај народ приволио цркви и Богу.
Посао нимало није био лак, али му је мотив који је имао давао снагу да уз Божију помоћ сагради три хиљаде квадратних метара грађевине.
Свакодневно се на свој начин борио са шумокрадицама, Албанцима, који су пуцали у близини манастира. И са њима је успео да изађе на крај, јер да њега није било данас би у Драганцу био пустош, а манстир би био још једна Лазарева светиња на списку порушених косовских светиња.

Прво је започео изградњу звоника, јер је звоно када је он дошао у манастир било окачено на дудовом дрвету, а и само је годинама ћутало.
У манастиру су након извесног времена дошли први искушеници који су оцу Кирилу пружали велику помоћ око градње манастира.
Од тада је звоно постало звучније, цео крај је добио другачији сјај.
Људи су у манастир одлазили због оца Кирила, литургије су биле све посећеније.
На извору хладне манастирске воде саградио је чесму, а након тога је почео са изградњом прилаза манастиру. Од камена кога је сам тесао саградио је манастриску капију, коју је својеручно озидао.

Једнога дана док је зидао у посету манастиру је дошао један од команданата Кфор-а. Видевши велике камене блокове које је отац Кирило сам исклесао, рекао је "баш су вам лепи ови блокови", мислећи притом да су купљени новцем и допрељени баш ту.
За пар година цео манастир је био опасан грађевинама.
Народа у манастиру је све више и више, на дан манастирске славе река људи иде ка Драганцу.
Братство манастира је почело да се увећава.

Новац за материјал је долазио од људи добре воље, а радници су долазили свакога дана из свих крајева.
А онда, одједном као гром из ведра неба, након смене владике Артемија, новопостављени владика Теодосије готово истога дана узима чин игумана манастира оцу Кирилу. Тога дана из косовских манастира већина монаха иде заједно са владиком Артемијем.
Отац Кирило није могао да остави свој народ кога је заветовао да остане на Светој косовској земљи. Није то могао да учини Србима у Станишору, Гњилану, Шилову, Коретишту, Горњем Кусцу, Пасјану, ...

Нови Игуман манастира такође је дошао из Високих Дечана. О. Иларион, некада Растко Лупуловић из Београда, бивши глумац и рок музичар, сада је постао игуман манастира у Драганцу.

Пре о. Кирила манастир је напустио, о.Игњатије, који је ушао у директан сукоб са владиком Теодосијем.
Ипак, о.Кирило није очкивао  поштовање од новопридошлих монаха, не чак и због његових година и дела, јер је смењен без икаквог разлога и обавештења.
Сваки следећи дан у манастиру био је све тежи и тежи.
Када би излазио из манастира уходили би га људи који су до јуче тражили од њега благослов.
Покушавао је да у цркви одржи онакав ред какав је он завео, међутим неки нови људи који су стали на страну новог игумана све више су реметили оно што је отац Кирило годинама уназад стварао.

Иако се одрекао претходног живота, оца Кирила у Драганцу затиче и прерана смрт његовог сина.
Старац у поодмаклим годинама, коме је потребан мир, свакога дана доживљава непријатности због чега је одлучио да напусти манастир. О непријатностима које је доживљавао о. Кирило ипак не говори.
Док је неколико дана био одсутан његова келија је отворена и заплењене су му све ствари које је имао (погледајте слику  како је изгледала келија о.Кирила у Драганцу). Отац Кирило је  из Драганца  понео само сећање на манастир кога је подигао из пепела јер то нису могли да му одузму, остало су узели: иконе, предмете, књиге, фотографије, обућу и одећу. Ни данас му ништа од тога није враћено, а и сам Бог зна да ли је нешто од тога читаво.

Искрени верници понудили су о.Кирилу земљу на којој би се настанио и уз њихову помоћ саградио цркву.
Општинска власт је спречила сваки покушај да се то и оствари.
Отац Кирило је ипак схватио да ће му најбоље бити међу својима, а то су исти они монаси који су кренули за владиком Артемијем у борбу за веру и Православље.

На жалост, народ онај исти кога је отац Кирило вратио својим кућама, није легао на пут да у манастир врати о. Кирила. Пустили смо га да оде.
Осамдестдвогодишњи старац Кирило данас је физички далеко од Драганца, али је вероватно у мислима свакодневно са својим манастиром.

Све што је отац Кирило сазидао данас је прекречено, а неки делови су и порушени.
Након Кириловог одласка испред манастирске чесме на монашком гробљу је саграђена гостионица и продавница сувенира донацијом  страних организација од више стотина хиљада евра. Пут ка манастиру је асфалтиран.
Отац Кирило, када је чуо колико је новца утрошено и сам је рекао " да сам ја имао толико новца када сам градио..."
У Драганцу данас нема онолико верника колико је било са са оцем Кирилом. Манастир у Драганцу посећују политичари и углавном људи који од тога имају материјану корист.
Данас црквени великодостојници ЕРП позивају народ да сада рашчињеног монаха Кирила "јуре моткама и мотикама" где год га виде, а свештеници деловање рашчињених монаха називају "сектом" иако су многи од њих у чин свештеника рукоположени од стране истог владике коме се сада ругају.
Данас о. Кирило пише књиге и поклања их својим верницима. Недавно је изашла нова књига о. Кирила "Живот са вером у Бога Христа Спаситеља".
Отац Кирило у причи са онима који му никада нису окретали леђа говори " идите у манастир, манастир није Кирилов нити било чији, ја сам то радио за Вас".

Отац Кирило Ђурковић, бивши игуман манастира у Драганцу код Гњилана, недавно је напустио манастир под притиском новопридошлих монаха и манастирског руководства.
Рођен је на Косову и Метохији, у околини Вучитрна, a замонашио се 1994. године у манастиру у Дечанима, након чега га је  1999. године, тадашњи владика рашко - призренски Артемије послао у Драганац, да буде старешина до тада скоро напуштеног манастира, који је у најгорим временима за српски народ на Косову и Метохији доживео процват.

Те 1999. године када је отац Кирило стигао у овај питоми крај, први задатак који је сам себи поставио био му је да спречи исељавање Срба, у чему је делимично успео, јер је остао познат по томе што је пред колонама Срба из Косовске Витине лежао на асфалту, не дајући им да наставе пут ка избеглиштву. То је чинио свакодневно. 

Редовно је имао контакте са Кфор-ом, како би од њих захтевао што бољу заштиту за Србе. Просто речено, отац Кирило је био "једина институција", након што је Србе на Косову и Метохији оставила властита држава.

Манастир у Драганцу је прилично удаљен од српских села и и опасан је густом, манастирском шумом, која је била често на мети албанских шумокрадица.  Такође је било бројних напада Албанаца на сам манастир. Сам и беспомоћан, Отац Кирило је успевао је да укроти  лопове који су свакодневно уништавали манастирско имање, углавном молитвама, не обазирући се на бројне претње и псовке, а не ретко и на пуцњеве из оружја.

Када је колико-толико успео у намери да сачува оне Србе који су се двоумили, да ли да оду или остану на Косову и Метохији, кренуо је да слаже камен на камен и да гради манастир, заједно са касније придошлим искушеником Игњатијем.
О.Кирило је веома  заслужан за то што су се многи људи из овог краја поново почели да моле Богу и чешће одлазе у цркву. У манастиру у Драганцу је сваке недеље било све више људи, а на дан манастирске славе, број верника је почео да се броји хиљадама.
Манастир је навјвероватније доживео највећи процват још од времена његове градње.
Уз божју помоћ, људи добре воље и народа у поморављу, кренуо је у изградњу манастирског комплекса.
Сазидао је чесму на лековитом извору, саградио је звонару, а онда кренуо у изградњу манастирских конака, којима је данас окружен манастир. На место старог конака, који је уједно био и прва српска школа у новобрдском крају, отац Кирило је започео изградњу новог, задржавајући облик старог конака.
Међутим, доласком владике Теодосија на челу рашко-призренске епархије, градњу манастирског комплекса преузело је ново манастирско руководство, на челу са игуманом Иларионим, који је недавно именован у чин архимандрита.
Иако је сада већ уморни старац, отац Кирило је имао воље да и даље настави са градњом манастира и да своју замисао коначно спроведе у дело. Међутим, онога дана када је отац Кирило смењен са места игумана, манастир је напустио искушеник Игњатије, који се данас налази код владике Артемија.
Вероватно га сматрајући као слебденика свргнутог владике Артемија, ново црквено руководство није имало поверења у оца Кирила, па је не ретко доживљавао понижења, када му је одузимано свештенодејство, али су му често сметала и одступања од изворног богослужења.

Када је све што се догађало у манастиру постало неподношљиво, отац Кирило је решио да изађе и спас потражи негде у народу.

Сада већ месецима, отац Кирило из манастира у Драганцу, нема своје стално коначиште, али је отац Кирило  и данас на Косову и Метохији.

Беспомоћни старац Кирило, који је утеху нашао у неколико верника, који му данас широм отварају врата својих домова, остао је без своје светиње у коју је уложио сву своју снагу и вољу да би је оживео и оставио у аманет Србима, па јее његова заслуга приближна, колико и  кнез Лазарова чија је задужбина манастир у Драганцу.

Његова келија је након одласка из манастира обијена, када су му конфисковане ствари.
Ипак, о.Кирило није дозволио да га из манастира отерају моткама и камењем на шта је недавно у селу Коретиште код Гњилана позивао и сам владика рашко-призренски. Његово кретање и данас прате, плашећи се да ће кренути стопама владике Артемија.
Манастир у Драганцу постао је место политичких сплеткарења, па су у њему углавном општински функционери којима је потребна помоћ новог, свемоћног игумана, бившег глумца и рок музичара из Београда.
О оцу Кирилу се у Драганцу данас причају најружније ствари, док народ немо посматра, иако отац Кирило у народу ужива велико поштовање. Ипак, отац Кирило од народа никада није затражио помоћ за његову тешку ситуацију, иако би се на његов позив у Драганцу данас сјатило на хиљаде Срба.

Недалеко од Прилепца родног места кнеза Лазара, на путу од Гњилана ка Новом Брду у прелепом планинском крају, окружен брдима прекривеним шумом, налази се манастир Св. Архангела Гаврила, народу у овом крају познат као манастир Драганац. 
Mанастир Св. Архангела Гаврила је задужбина кнеза Лазара из 14. века, па је село Драганац добило име по кнежевој кћерки Драгани.
Кнез Лазар је рођен неколико километара далеко од овог манастира у селу Прилепац у данашњој општини Косовска Каменица. У неким књигама се наводи да је овај манастир задужбина краља Милутина, а у другим да је овај манастир задужбина Константина, сина краља Милутина. 

Манастир у Драганцу није био једини манастир на подручју данашњег Косовског поморавља.. Пре турске окупације на овом делу Косова је било много манастира: 
Ново Брдо (Највећи средњовековни град на свету) Прилепац (родно место кнеза Лазара) и Призренац, а у њима задужбине светих краљева: Ваведењски манастир Убожац, Тамница (Речане), Свети Јован (Божовце), Бузовик (Бинач), Св. Спиридон (код Прилепца), Св. Богородица (Божовце), манастир Св. Варваре у Кметовцу, манастир Св. Луке у Крајњем Делу, манастир св. Ђорђа у Трпези (код Витине), манастир у Лештару, седам цркава у граду и подграђу Новог Брда итд. Након пада Новог Брда 1455. сви манастири су порушени. 

Након пада Новог Брда 1455. године порушени су готово сви набројани манастири, али је народ и даље посећивао рушевине храмова и на местима где је некада постојао олтар палили су свеће и молили се Богу. 
Ни овај као ни многи косовски манастири није поштеђен од турског зулума.
Пре отприлике 130 година манастир св. Архангела је поново обновљен и једини је живи манастир у на истоку Косова.
Данас у овом манастиру борави неколико монаха. Старешина манастира је јеромонах Кирило. Може се рећи да је отац Кирило најзаслужнији за данашњи изглед дворишта манастира.
Данас када на Косову опет страда православни род и православне светиње овај манастир је посећенији него икада.
Манстирска шума која се налази око манастира, стална је мета шумокрадица. Отац Кирило покушава да сачува све што је у власништву манастира. Пријављивао је сваки покушај крађе косовској полицији која никада није имала обзира за ниједан случај који се тиче Срба на Косову и Метохији.

Годинама уназад овај крај је био главно излетиште за све људе из Косовског поморавља. Срби који су се из оближњих села овога краја одселили осамдесетих година, данас се враћају да распродају своја имања на којима свакодневно ничу викендице. На самој раскрсници која води ка манастиру у току је изградња ресторана.
До овог манастира стиже се путем који од Гњилана води ка средњевековном граду Новом Брду преко села Станишор, асфалтом до раскрнице ка селу Драганац одакле је неасфалтирани пут насипан шљунком у дужини од око 2 км.
На овом путу не постоји ниједна ознака о постојању културно историјског споменика, што указује на тоталну небригу косовских институција. 
Испред манастира сачекаће вас жубор чесме са хладном и лековитом водом, а неколико метара од саме чесме новоизграђена капија манастира. У дворишту манастира налази се монашки дом, ново изграђени конак, стари већ оронули конак и сам манастир Св. Архангела Гаврила. 
На дан манстирске славе у летњем периоду двориште манастира преплављено је верницима, а колона паркираних аутомобила дугачка је и до 2 км . Изглед манастирског окружења најлепши је у летње доба, а новоизграђени објекти само побољшавају слику.
У неколико последњих година овај бисер Косовског поморавља постао је главно духовно стециште Срба у овој највећој српској енклави на Косову и Метохији. Људи у Манастир долазе да запале свеће и да се помоле Богу за здравље. 
Сваког дана манастирски изглед бива све лепши, захваљујући житељима ове енклаве и многим дародавцима са стране. 
Речима утехе верницима за време у коме живимо монаси овога манастира све више храбре Српски народ да истраје на овом делу Косова.

Извод из књиге ''Манастир Драганац''
Приредио: Милорад Миња ФилићЈеромонах Кирило казује да је младић по имену Зеина из Косаче 1943. године немилосрдно секао и уништавао манастирску шуму и у томе није могао нико да га спречи. Много година потом, када се оиженио, почела су да му се рађају деца која су имала говорну ману (мутава). Касније се он сетио и схватио да га је Бог казнио што је секао манастирску шуму. 
Пре доласка међународних снага на Косово и Метохију 1999.године, отац Кирило је био једини калуђер у манастиру. Неки Албанци почели су немилосрдно да секу манастирску шуму . 
Отац Кирило је једнога дана смогао снаге да оде до њих и да их замоли да не секу манастирску шуму. 
Они нису хтели да га послушају већ су му грубо запретили. Отац Кирило се повукао, прекрстио и помолио Богу да уразуми насилнике. 
Тада је изненада стари дуб пао на неког Шиптара из Доњег Макреша. 
Остале шумокрадице су покушали да му помогну али нису успеле. Ту на месту где је секао манастирску шуму је испустио душу. 
Другом приликом по причању неких очевидаца Срба, након немилосрдне и бесомучне сече манастирске шуме, у повратку код места Грешета, посвађали су се крадљивци Шиптари и у међусобној пуцњави још један је погинуо. 

Неки Албанац из ових крајева причао је оцу Кирилу како је нека група Албанаца дошла са намером да сруши манастир. Томе су се наравно, мештани Албанци успротивили, а и догађај са двојицом пострадалих Албанаца уплашио је безумнике, и тако је светиња опстала. 
Тада је иста група или нека друга од 4-5 Албанаца, дошла у манастир и насилно узела манастирско возило (заставу 128) и отерала га. 
Отац Кирила је крађу пријавио али до дана данашњег нема одговора. 
Након ових догађаја испред манастира стационирана је јединица КФОР-а и престали многи напади на светињу и монахе. 
И данас, када су ове снаге повучене, на улазним вратима конака написано је (на енглеском, албанаском и српском) да је овај манастир под заштитом снага КФОРА. 

Након повлачења војника КФОРА испред манастира, настало је немилосрдно уништавање столетних стабала манастирске шуме. Исечено је према бројању и процени шумара Петра Стојановића из Горњег Кусца, око 4000 стабала. Када је шума већ била посечена неки сељани из Горњег Кусца хтели су само да покупе заостале гране. Међутим на срамоту, нови шумар, Србин, пријавио је ове несрећнике и тиме је шумска управа са себе и правих шумокрадица скинула кривицу.