На читавом простору јужне српске покрајине, Косова и Метохије, имена градова и њихових улица, као и имена  села су преименоване у албанска имена, углавном бораца ОВК који су погинули у последњој деценији прошлога века.
Многа српска села на путоказима преименована су или су случајнo или намерно неправилно написана. На многим путоказима поједина слова су  изостављена или је додато још по једно или више слова, углавном слово "И" на крају имена села.

Прецртана имена на латиничном писму које је на Косову и Метохији представљено као званично писмо српске заједнице , честа је слика на путевима на целој територији Косова и Метохије.

Овај проблем, који полако брише трагове српства на Косову и Метохији, никада није представљао проблем политичарима из Београда, који се баве проблемом Косова и Метохије, иако свакодневно наилазе на прецртана и неправилно написана имена места у којима данас живе Срби, као и на местима где су до  1999. године живели Срби.

Данас је Вучитрн - Вуштри, Обилић - Кастриот, Србица - Скендерај, Подујево - Бесјан, Гњилане - Ђиљан, Урошевац - Феризај, Пећ - Пеј, Косовска Каменица - Дардан, Косовска Витина - Вити, итд.

Посебан случај у претходних петнаест година представља село Велики и Мали Кичић, у близини Косовске Митровице. На путоказима из правца Приштина-Косовска Митровица и обрнуто на четири путоказне, четири пута је погрешно написно име овога села. Она највећа је што се и данас, после неколико објава албанских медија село зове "Кчић" уместо "Кичић" без "Велики и Мали".
Погелдајте слике:

Фотографије преузете са сајта kalxo.com

Путокази на КиМ (2008-2015)

Господине министре Стефановићу

2014. године наш понос, закопан је увијен у знамење исте оне државе за коју је страдао. Тога дана, Стеванов  син је изгубио оца, иако га није чак ни добро упознао, његова супруга је остала без човека кога је волела, а његови родитељи, брат и сестра су остали без свог поноса, а заједно са Стеваном је отишла и сва његова доброта и посвећеност својој држави.

15 месеци је прошло од погибије, тј.  мучког и за нас мистериозног убиства, нашега члана породице,  жандарма Стевана Синђелића, на линији која и данас раздваја Косово и Метохију где је и сам рођен и живео до 1999. године од Србије где је данас сахрањен.

15 месеци након његовог убиства, убица слободно шета, а Ви не желите да нам кажете његово име, јер сумњамо да прави извештај о његовом убиству стоји у неком од тајних бункера МУП-а Србије.

Шта сте урадили да се убица пронађе? - Ништа, ни прстом нисте мрднули.

Изгледа сте преокупирани убицама, неког тамо Милана Бека, мафијашким аферама и бројним проневерама, као и разним политичким сплеткарењима, који су очигледно приоритет ове државе у односу на убијеног жандарма који је свој живот дао бранећи ту исту државу, тамо где се и данас гине за Србију.

Неустрашиви Стеван се није плашио да изађе на мегдан онима који су крали српску шуму, али метак који је га је погодио у потиљак док је грудима ишао према шумокрадицама, рађа сумњу у званичну верзију његовога убиства.

О Стевановој смрти причате лажи, а кријете истину, иако сумњамо (знамо) да постоје докази о убиству Стевана Синђелића.

Зашто надлежна господа и његови саборци из Жандармерије нису нашли за сходно да још једном после Стеванове смрти посете његову породицу? - Ваљда зато што се боје праве истине.

Стеван Синђелић има породицу. Има сина, супругу, оца, мајку, брата и сестру. Они ће се борити да се истина сазна и да Србија зна зашто и због чега је Стеван убијен с' леђа, право у потиљак из близине, а не од шумокрадица као што се наводи у некаквом извештају који је преко медија објављен и предочен целој Србији.

На који начин је држава за коју је Ствеан дао свој живот помогла његовој породици? - Ништа, нико их није питао, да ли је Стевановој породици потребна помоћ.

Господине Стефановићу, зашто је Стеванов отац у Вашем кабинету наишао на негостопримство и зашто му није заказан састанак са Вама? - Можда зато што кријете истину или је истина о овом случају забрањена.

Стеванов отац је полицајац у пензији, школован за посао који је часно обављао, и као човек од знања, желео је само нека објашења о нелогичности у извештају о убиству његовог сина са којим се и данас поноси.

Иако су нашу кућу посећивали новинари из дневних листова попут "Блица", и од нас су сазнали све што је требало, ипак наши вапаји нису изашли у јавност, што значи да у случају убиства нашега Стевана постоји цензура медија.

Молимо новинаре да преузму овај текст и помогну у разоткривању истине о убиству нашега члана породице који је страдао бранећи српски народ и Србију.

Извор: Facebook профил породице Синђелић (Стеван Синђелић - Срце хероја заувек живи, не могу да га убију)

 

Срби на Косову и Метохији, једанест година након стравичног насиља које се догодило 17. марта 2004. године, видају ране и још увек се прибојавају од новог, налик мартовском погрому над Србима. То не би било тако да међународна заједница, која је војно присутна на Косову и Метохији, адекватно брине о безбедности Срба.

Једанаест година након страдања у мартовском погрому, Срби одлазе са Косова и Метохије због тешког финансијског стања и немогућности да мирно живе у својим домовима, али и због небриге политичара из Београда, који бриселским споразумима подстичу исељавање Срба.

17. марта 2004. је страдало осморо Срба, скоро хиљаду је повређено, на хиљаде кућа и станова је уништено, а страдали су и надгробни споменици Срба, аутомобили, и све што је српско.

Мартовски погром је имао за циљ брисање трагова српства. У насиљу нису поштеђене светиње попут Богородице Љевишке, Светих Архангела у Призрену, манастир у Зочишту, Манастир Девич у Србици, сви изграђени од 12 – 14 века, а у њима бројне иконе и предмети од велике важности за православље. Такође су страдале цркве у Штимљу, Урошевцу, Косовској Митровици, Ђаковици, Подујеву, Приштини, Вучитрну, Косовом Пољу, итд.

Групе Албанаца нису штеделе децу, жене и старце, монахе и монахиње у манастирима. Они који су успели да се извуку из канџи џелата тешко су повређени, а многи су од тада остали инвалиди.

Војници Кфор-а, полицајци Унмика, као и косовски тј. албански полицајци су били само неми посматрачи који су се у неколико случаја уместо заштите Срба, бавили њиховом евакуацијом, након чега су домови Срба бивали спаљивани.

Снаге Кфора су дозволиле паљење српских манастира у Призрену, где је изгорео Србин Драган Недељковић такође из Призрена. У Гњилану су снаге Кфор-а посматрале свирепо убиство Слободана Перића над којим се те вечери иживљавала група Албанаца.

Својеврсни пример страдања српских светиња је скрнављење православног храма у Подујеву, чији је потресни видео снимак видео цели свет, али нажалост, нико није предузео ништа да се починиоци казне.

За злочине који су у неколико мартовских дана 2004. године почињени над Србима на Косову и Метохији нико није одговарао.

И поред свих војника Кфора и Унмика, Срби на Косову и Метохији су остали незаштићени. На срећу, план Албанаца није у потпуности успео. Са Косова и Метохије је у мартовском погрому протерано више десетина хиљада Срба, али захваљући храбрости оних који данас живе на КиМ, још увек се чује црквено звоно.

Неки од порушених манастира су обновљени, а многи су зарасли са земљом. У Ђаковици је црква која је страдала у погрому порушена и на њеном месту је направљен парк.

17. марта у црквама на Косову и Метохији служи се парастос за жртве које су страдале на Косову и Метохији 2004. године.

У мартовском насиљу страдали су:

• СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
• Јана Тачев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
• Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
• Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 цасова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
• Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
• Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану, избоден металном шипком.
• Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
• Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Архандела изнад Призрена

 

Православни верски објекти који су порушени или спаљени 17. марта 2004. године

 ПРИЗРЕН 

 Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљацке и уништавања. 

 Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода од 12. до 14. века тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, Часна трпеза поломљена.

 Храм Христа Спаса (14. век) запаљен.

 Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран.

 Црква Св. Николаја (Тутићева црква, из 14. века) запаљена изнутра.

 Црква Св. Георгија (Руновићева црква из 16. века) запаљена изнутра.

 Црква Св. Недеље (14. век, касније реконструисана) спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Пантелејмона (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Козме и Дамјана (14. век, касније реконструисана), спаљена, Поткаљаја.

 Црква Св. Недеље, Живињане, код Призрена, минирана (Извештај КФОР/УНМИК-а: 19. март – Експлозија комплетно уништила православну цркву у селу Живињане).

 Манастир Светих Архангела (14. век), опљачкан и спаљен у присуству немацких војника који га нису штитили. - Богословија Св. Кирила и Методија (Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Православна богословија у центру града и три православне цркве запаљене). - Владичански двор у Призрену (Извештај Извештај КФОР/УНМИК-а 17. март – Владичански двор и манастир Светих Архангела запаљени). Поред двора запаљена је још једна црквена зграда у којој је живео црквењак. 

ОРАХОВАЦ

 Црква Свете Недеље, (1852), Брњаца, Ораховац 1852. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март – Православна црква запаљена и уништена у селу Брњаца). Према постојецим извештајима запаљен је и парохијски дом. 

ЂАКОВИЦА

 Црква Успења Пресвете богородице (16–19. век), запаљена са старим и новим парохијским домом 17. марта, наредних дана сравњена са земљом. - Саборна црква Свете Тројице (два звоника која нису срушена приликом минирања цркве у лето 1999. године 17. марта су сравњене са земљом. Потом су наредних дана Албанци систематски разнели остатке цркве и направили парк. Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Изгредници уклањају остатке уништене православне цркве камионима и тракторима, око 5.000 Албанаца уцествује у томе).

 Црква Св. Лазара, Пискоте, код Ðаковице, оштецена 1999. и 2001. године, а сада потпуно уништена са околним гробљем. Такоде је руиниран и парохијски дом.

 Црква Св. Илије код Бистражина, оштецена 1999. године и потпуно уништена 17. или 18. марта подметањем снажног експлозива. 


СРБИЦА

 Манастир Девич (15. век) спаљен до темеља, а гробница Св. Јоаникија Девичког отворена и оскрнављена, Албанци су у гробници наложили ватру. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март поподне: 2.000 демонстраната се скупља и креће на манастир Девич, пет монахиња је евакуисано, демонстранти пале манастир). У манастиру је уништено око 20 разних помоћних манастирских зграда (конаци, складишта, штале, итд.). 

ПЕЋ

 Црква Св. Јована Претече (тзв. Митрополија, са парохијским домом и свештеничким становима), запаљена по изјави локалних међународних извора. Према расположивим најновијим фотографијама спољашња структура храма је цитава иако је унутрашњост потпуно руинирана. Приметни су трагови пожара.

 Црква Пресвете Богородице, Бело Поље код Пећи, запаљена у лето 1999. године. Крајем 2003. године обновљена заједно са двадесетак повратничких домова. Сада је поново оштећена подметањем пожара, али спољашња структура храма и кров нису додатно оштећени. Поред цркве запаљен је и парохијски дом. 

УРОШЕВАЦ

 Саборни храм цара Уроша, Урошевац, (Извештај КФОР/УНМИК-а: 17. март – три ручне гранате бачене на цркву, подметнут пожар први пут, најмање 19 војника КФОР-а и УНМИК полицајаца рањени у одбрани цркве, разорено градско гробље. (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: 1.500 Албанаца уништава све око себе – пали православну цркву у граду и пет српских кућа. Запаљена црква у селу Талиновце у 17,49 цасова, пет Албанаца ухапшено). Према најновијим информацијама структура храма је сачувана иако је унутрашњост великим делом оштећена од паљевине. Храм је тренутно затворен масивним металним вратима и под заштитом је КФОР-а.

 Црква Св. Илије, село Варош, црква уништена са локалним гробљем након што су је напустили војници КФОР-а (локални медународни извори).

 Црква Св. Петра и Павла у Талиновцима, запаљена и уништено православно гробље (види горњи извештај).

 Црква Пресвете Борородице у селу Совтович, уништена заједно са православним гробљем (локални међународни извори). (Атински медији од 20. марта потврдили су да су три цркве поред Урошевца које су чували грЧки војници остављене без заштите пред огромном масом наоружаних Албанаца и да има рањених грЧких војника који су повредени у окршајима са наоружаним Албанцима). 


КОСОВСКА КАМЕНИЦА

 Црква у Доњој Шипашници, Косовска Каменица (локални извори из Каменице). Православна црква у Каменици је каменована и поразбијана су стакла на прозорима. Неколико околних српских куЋа је демолирано. 


ШТИМЉЕ

 Црква св. Архангела Михаила у Штимљу, саграђена 1920. (на брду изнад градица) запаљена (Извештај КФОР/УНМИК-а 18. март: Штимље – једна српска кућа и црква запаљени). Према најновијим информацијама структура цркве је остала сачувана иако је унутрашњост додатно оштећена и иконе поразбијане. Звоник је запаљен још у јануару 2004. године. 


ПРИШТИНА

 Црква Св. Николе (почетак 19. века) у Приштини (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – нападаци насрнули на стару православну цркву у насељу Теслиџе – отварана ватра из аутоматског оружја, пет српских породица и свештеник евакуисани од стране КФОР-а из старе цркве, повреден медународни полицајац у покушају да спасе стару цркву. Црква запаљена, а поред ње и канцеларија Хабитата и три УНМИК возила). Црква је спаљена са парохијским домом и у њој је изгорео вредни дуборезни иконостас, десетине икона и целокупна црквена архива (потврдио протојереј приштински Мирослав Попадиц). 

КОСОВО ПОЉЕ

 Црква Св. Николе, Косово Поље, запаљена унутра и оскрнављена, црква потиЧе из 1940, градевина и даље стоји, по локалним српским изворима и сведоЧанствима унутрашњост храма је потпуно демолирана.

 Црква Св. Катарине у Бресју поред Косова Поља, проваљена, оскрнављена. Црква је недавно и опљацкана. 


ВУЧИТРН

Црква св. Илије, 19. век, црква је опљаЧкана и делимиЧно уништена изнутра у јуну 1999. године, сада је потпуно спаљена. (Извештај КФОР/УНМИК-а: Православна црква у граду Вучитрну запаљена). Такође је уништено и православно гробље поред цркве са парохијским домом и помоћним црквеним зградама. 

ОБИЛИЋ

Црква Св. Михаила у Обилицу, новосаграђени храм, Албанци наложили аутомобилске гуме у храму (Извештај КФОР/УНМИК-а: 18. март – Обилиц, православна црква, бројне српске куће и станови запаљени). Спољашња структура цркве је остала сачувана, али је унутрашњост оштећена од ватре и високе температуре.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

Црква Св. Саве у јужној Митровици, паљена два пута заредом (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март: Молотовљев коктел бачен у дворите православне цркве у јужној Митровици коју је чувао КФОР. Неколико оближњих кућа запаљено. Ватрогасци гасе пожар у кућама, али не и цркву која је тешко оштећена ватром). Поред цркве нападачи су запалили и свештенички дом који је био у црквеној порти. 

ПОДУЈЕВО

Црква Св. Андреја у Подујеву, саграђена 1929, уништена 18. марта. Чешки медији потврдују да су чешки војници морали да напусте храм, који је уништен заједно са гробљем. Један официр потврдио је дубоко шокиран за “Прашке новости” да су Албанци ископавали посмртне остатке Срба са гробља и разбацивали кости свуда унаоколо. (Извештај КФОР/УНМИК-а – 18. март – Православна црква запаљена у Подујеву). Према фотографијама, источни део храма Св. Андреја је миниран, а звоник потпуно уништен експлозивним средствима, као и зид који је окруживао цркву.

 

Кренули су на задушнице 16. фебруара 2001. године, не слутећи да ће злочиначки ум ићи толико далеко.

Само што су прошли административни прелаз на Мердару у месту Ливадице  у близини Подујева, на конвој аутобуса под пратњом Кфора догодио се планирани напад експлозивном направом која је била постављена поред пута.

У експлозији је измасакрирано дванаест Срба, међу њима и двогодишње дете.

Међународни борци за демократију којих је у том периоду на Косову и Метохији било више од 60,000 нису учинили ништа да спрече терористе у оваквим злоделима, а још мање да омогуће слободу кретања Србима на Косову и Метохији.  Иако су обећали да ће пронаћи жртве овог злочина, то је заборављено  након новог злочина којих је у том периоду било свакодневно.

Званични Београд се овог злочина сећа сваког 16. фебруара.

Тако и данас Срби на задушнице иду у конвојима и организовано, њих и данас нападају, а власти на Косово и Метохији, како албанске тако и међународне, ћуте.

Чињеница која Србима ствара додатно неповерење је да је осумњичени за напад на аутобусе Ниш експреса код Подујева Фљорим Ејупи волшебно побегао из затвора у Бондстилу.

Тога дана од злочиначке руке настрадали су:

1. Ненад Стојановић (рођен 7. јула 1943) из Ниша, возач аутобуса, 

2. Милинко Краговић (5. јануар 1943) из Ниша, кондуктер аутобуса, 

3. Лазар Миликић (19. јун 1936) из Липљана, 

4. Драган Вукотић (2. новембар 1954) из Косова Поља, избеглица у Нишу, 

5. Небојша-Његош Цокић (27. јун 1974) из Садовине код Витине, привремено расељен у Куршумлији. У нападу су погинули и Небојшина жена и син, 

6. Снежана Цокић (16. фебруар 1975), Небојшина супруга 

7. Данило Цокић (рођен 1999.г.), двогодишње дете, син Небојше и Снежане Цокић, 

8. Мирјана Драговић (12. јануар 1981) из Лапљег Села, 

9. Сунчица Пејчић (14. јануар 1972) из Приштине, привремено расељена у Нишу, 

10.Тихомир Стојковић (18. јануар 1969) из Косовске Каменице (његово тело је са великом тешкоћом идентификовано јер је било потпуно разнесено експлозијом), 

11. Живана Токић (5. мај 1948) из Скуланова код Приштине, привремено расељена у Лесковцу (Живана је умрла 10 дана након напада због тешких повреда које је задобила), и 

12.Н. Токић, супруг Живане Токић, такође је умро у пролеће 2001. године од последица рана задобијених у нападу.

КИМ Радио: Група од 23 Срба која је приведена код Подујева, пуштена је јутрос око 3х пошто је за њих плаћено више од четири хиљаде евра казне, сазнаје КИМ радио. Како је саопштено из полиције група Срба је пуштена након што је за њих општина Медвеђа уплатила кауцију од 4000 евра. Међу ухапшенима је било и троје деце, а казна од по 250 евра се односила на пунолетне Србе. Казну је одредио општински судија у Подујеву због тога што је група Срба, како наводе у полицији, ушла у село Медреговац путем који није предвиђен као пункт за пролаз административне линије. Срби су јуче приведени када су дошли да обиђу гробље. Приведени су од стране граничне полиције и у притвору задржани око 15 сати. Село Медреговац се налази километер, два унутар тероторије Косова, на самој административној линији са централном Србијом.