Крај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налази се град Витсаида у коме се родио свети апостол Филип, као и апостоли Петар и Андреј. За разлику од Петра и Андреја, који су били рибари, млади Филип је од детињства био дат да изучава књижевну мудрост. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип је пламтео пламеном љубављу ка Њему (Месији обећаном) и силно је желео да га сретне и види. 

И док је Филип тако пламтео и чекао, дође Христос у Галилеју и нашавши га, позва га: "Хајде за мном" (Јн. 1,43). Филип тада пође за Њим, подржавајући Га и учивши од Њега Божанску премудрост, којом је касније победио безумље незнабожачко. Силаском Светог Духа на апостоле, Филип као један од њих, добио је задатак да Божанско Јеванђеље шири по Азији и Грчкој, што је обављао веома ревносно. Због тога га Јевреји хтедоше убити, али га Господ спасе чудом, и архијереј јеврејски, који је издао наређење да се убије апостол Христов, Филип наједанпут ослепе. И догоди се тада велики земљотрес, који прогута гонитеље његове. И многа друга чудеса су се догодила тада, а посебно треба напоменути исцељење болесних, које својом моћи, дарованом од Господа, исцели апостол Филип, те због тога многи незнабошци повероваше у Христа и пређоше у хришћанску веру. Слепом Стахију врати вид, жену градоначелника Јерапољског Никанора, спасе од уједа змије, те и она прими хришћанску веру. На то се разгневи градоначелник, и у свом гневу прогласи Филипа за врачару и заједно са апостолом Вартоломејом и сестром му Маријом разапне на Крст и то наглавачке. Но, то није било доста окрутном Никанорону, те он нареди да их каменују, али расрди се Господ, те посла велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника и мноштво неверујућег народа. Они што остадоше, уплашени завапише ка апостолима да их поштеде. Скидоше Вартоломеја са Крста, али за светог Филипа беше касно јер он издахну пре по Божијој вољи, да би кроз ово страдање на Крсту прешао са земље на небо. Висећи на Крсту, апостол Филип је непрестано молио Бога да опрости непријатељима његовим и да их спасе, и Господ Бог услиши његове молбе. 

Пострада овај дивни апостол мученичком смрћу у 86. години свог земног живота, а његове чудесне и свете мошти и дан данас почивају у Цркви Светих Дванаест Апостола у Риму. Ту су пренете још далеке 560 године. Многа чудеса се од онда па све до данашњих дана дешавају на гробу његовом, многа чудеса и многа чудесна исцељења. 

ТРОПАР (глас 3):

Апостоле свјатиј Филипе, моли милостиваго Бога, да прегрешениј остављеније, подаст душам нашим.

По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). 

И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви. 

Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. 

Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду. 

И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење. 

Тропар (глас 8):
Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (данашњем Новом Пазару) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена велика књегиња Ана, приђе му и упита га: -"Сада, кад си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи"? -"Иако већ имамо два сина, Вукана и Стефана, нека су нам живи и здрави, морам ти рећи да би желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла - одговори велики жупан". -"И ја бих желела" - рече му Ана, загрливши га. "Молим Бога да нам се ова жеља испуни." Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године. "Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана" - каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду у испуњење ове њихове велике жеље. "Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше на чијој ћемо руци, легавши, починути" - записа Теодосије да се мољаху родитељи. "И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота". И најзад, та њихова жеља Божијим милосрђем је услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов, и појурио у двор. Успут је наредио да рођење његовог сина огласе на свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свога двора подигао главу према небу и рекао: "Боже, Теби хвала!". 

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом а и за женидбу. Но младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха, и они су долазили из далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде у Свету Гору. Тамо се замонаши и добије име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви. 
Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с'тим помирили. Чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и они замонашили у манастиру Студеници. 
Сава је долазио у Србију да мири своју завађену браћу на моштима свога оца Симеона (у монаштву). Сава је са својим братом Стефаном Првовенчаним саградио манастир Жичу. 
Једно време је провео у манастиру Студеници. Ту свара духовни центар српске државе. Пуних осам година он је игуман тог манастира. Отвара прву школу. Обнавља запустеле цркве и манастире. Ствара прву српску болницу. Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква постане самостална, да може давати краљевске титуле. 
Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа. Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе у будуће не посвећује патријарх у Никеји нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на своме сабору. Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Св. Сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219.-1233.), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које народне послове има да обавља. Такву је улогу Српска црква задржала годинама, а и до данас је остала битан државни и културни ослонац српског народа. 
У повратку са другог путовања Св. Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се. Сава је умро у Трнову, 14. јануара 1235. године. 
Краљ Владислав пренео је 1237. године његове мошти у манастир Милешеву. На његовом гробу су се многи исцелили. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење. То је сметало Синан Паши и он је 1594. године пренео мошти и спалио их на Врачару. 
Крајем 18. и почетком 19. века прослављење Светог Саве се претворило у "националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност", пише Милош Црњански. "Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима. У школама се реже славски колач, говорило се о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим пева се, игра и весели. То је прави ђачки сабор." Остало је записано да је дан Светог Саве (Савиндан) прослављен као школска свечаност већ 1735. године. 

Тропар (глас 3):
Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Родио се у Левитском граду Анаготу, у пламену Венијаминову, недалеко од Јерусалима. Отац му је био свештеник Хелкија, те пошто беше од свештеничка рода он би унапред изабран и предзначен за пророчку службу, још пре свог рођења, по Божјем промислу.

Рођен је 600 година пре Христа и прорекао је његово рођење, страдање и васкрсење.
Са пророковањем је почео када му је било 15 година, у време цара Јосије. Пророковао је покајање цару и велможама и свим лажним пророцима и свештеницима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му погреб бити као погреб магарца, тј. биће мртав избачен ван Јерусалима. Због тог пророчанства, Јеремију бацише у тамницу, али све се обистини. Такође је прорекао цару Јехонију да ће са својом породицом бити одведен у Вавилон и тамо умрети. Прорекао је и пад Јерусалима. Робовима јеврејским је прорекао да ће у ропству провести 70 година и тачно се тако и десило. Јевреји га одведоше у Мисир да прорекне пропаст мисирских идола и да најави долазак Младенца рођеног од Пречисте Деве Марије. Но, ту и сконча свој овоземни живот, и то од стране својих сународника, који га каменоваше и убише. Пострада овој пророк мученичком смрћу, али његова пророчанства се обистинише после шест векова.
После много година, Часне мошти светог пророка Јеремије пренесе цар Александар Македонски у Александрију у град Тетрафил. Овај угодник Божји наставио је и након своје смрти молити Бога за све нас, те нека молитве његове помажу у борби против наших видљивих и невидљивих непријатеља, у болести и немоћи.

Тропар (глас 2):
Пророка твојего Јеремија памјат Господи празднујушче; тјем тја молим спаси души нашја.

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. 

Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха. 

Тропар (глас 4):
Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Свети мученици, Сергије и Вакх, пореклом су били Римљани, високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их је много волео и уважавао. Сви су им се обраћали са својим молбама, а они су о свему томе обавештавали цара. Али вероваше њих двојица у Једног Господа Бога, Исуса Христа и не хтедоше се ни по коју цену одрећи Га се, те то ожалости цара који беше многобожац. Пошто их није могао ничим приморати да се одрекну Бога у кога су веровали, он их тешка срца протера у Азију, намеснику Антиоху, који је био у то доба познат као гонитељ и мучитељ хришћана. Но, ни он не успе да их поколеба у њиховој вери у Христа те нареди да их баце у тамницу. И док боравише у тамници сво време проводише у молитви и посту и многе речи изговорише, узносећи славу и хвалу Господу Богу нашем, Исусу Христу, а истовремено ружећи идоле и изобличававши многобожце. Вакх сконча овоземаљски живот мученичком смрћу ишибан до смрти. Седећи у тамници и чувши за смрт свог сабрата, Сергије се јако ражалости, али не задуго, јер му се те ноћи у сну јави свети Вакх, сав у светлости и утеши га јављајући му да је на небу спремљена награда и за њега и да издржи још мало, а онда ће нестати све муке и невоље. 

Изјутра би изведен и Сергије из тамнице, обуше му гвоздене опанке и натераше га да тако иде у град Росаф у Сирију, где га погубише мачем, одсекавши му главу. Његова душе оде у Рај где он прими венац славе Господње. 

Хришћани града Суре хтедоше узети тело светог Сергија и пренети га у свој град али не успеше у тој намери, јер појави се из мучениковог гроба велики огњени стуб. То им послужи као опомена да одустану, јер мученикове свете мошти желе да остану где и јесу. Касније 15 епископа пренесе његове мошти у цркву коју сагради народ на оном истом месту где је био погубљен. Многи болесници се исцелише управо на том месту где је скончао и погребен овај свети мученик. Интересантно је споменути можда и то, да сваке године на овај празник дивље звери излазе из својих јазбина и пећина и сабирају се на овом месту и тада њихова дивља природа преображава се у јагњећу кротост. Обишавши око светог места оне се поново враћају у своја пребивалишта не дирајући никога. 

Њиховим молитвама нека Преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших као и јарост дивљих звери. 

Тропар (глас 5): 
Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина, а отац цара Душана. То чедо побожне краљевске породице, још од најранијег детињства би васпитан у хришћанској вери. Преживео је многе недаће и невоље, јер по наређењу очевом био је ослепљен, а касније по наређењу свог лакомисленог сина, цара Душана би удављен.
Када је постао пунолетан, оженише га кћерком бугарског владара, Маријом и тиме је добио на управу Зету. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, цар Стефан је уживао велику љубав и поштовање. Оклеветан је код свог оца Милутина, од своје маћехе како спрема заверу против њега. Отац нареди да му у манастиру Светог Николаја Чудотворца у Овче Пољу изваде оба око, али јави му се овај чудотворац (Свети Николај) држећи у својој руци његове очи и након пет година, које Стефан проведе у сужањству у Цариграду, поврати му се вид. У знак захвалности, он подиже храм Високи Дечани, једну од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе.
Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благоугодношћу изазивао је дивљење и монаха и осталих људи. Свој век проживе овај свети краљ српски, као праведник и мученик и тако га је и скончао, 1336. године.
Са Светим Савом и кнезом Лазаром, Свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које дао Српски народ.
Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика.
Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.
Тропар (глас 4):

Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса. То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме" (Мат. 18,4). Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње). Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. 

Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију. У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти. Молитва му је била услишена. Лавови га растргоше 103 године у римској арени. 

Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ. 

Тропар (глас 4):
И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.