Стварање Албаније

Почетак 20. века на Балкану је обележен ратовима, борбом за територију, мењањем мапа, а велике силе су албански покрет за аутономију користиле у своје сврхе. У томе су се посебно истицали Рим и Беч, а овај други је одиграо значају улогу приликом проглашења независне Албаније, 28. новембра 1912. у Валони. Већ следеће године, 30. маја 1913, закључцима Лондонске конференције створена је Албанија. Тада су дошле до изражаја амбиције нове државе.

У Меморандуму упућеном учесницима конференције, 2. јануара 1913. године, председник Владе Албаније Исмаил Кемал је упозорио да границе будуће државе треба да одговарају максималној варијанти територијалног програма албанског покрета. Границе те државе требале су да обухвате и Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Тетово. Захтевима није удовољено, а незадовољни Албанци су одмах формирали Комитет за одбрану Косова и северног Епира ( у Грчкој). Они су у Европи и САД отпочели рад на пропагирању националног циља "Албанија-Албанцима" и до данашњих дана траже мењање граница, уз стварање мита о угрожености албанске нације.

Албанија је 1928. године проглашена краљевином, а Ахмет Зогу краљем свих Албанаца, што је означавало претензије за владавином и над албанским народом изван граница Албаније. Управо та титула је засметала Београду, када је из Тиране 1. септембра стигао званични захтев за признањем нове краљевине. Био је то сигнал да се унутрашње питање Албаније претвара у међународно. Француска влада се сложила с овим. Енглеска је одбила да се меша у унутрашње ствари Албаније, али је скренула пажњу на проблем владама великих сила.

Ватрене аспирације лукавих Албанаца да у границама Албаније виде и Косово и Метохију служиле су великим силама и у Првом и у Другом светском рату, али и у време мира. Албанци, Арбанаси, Арнаути или Шиптари, како су се у коме периоду звали, редовно су изазивали немире, убијали и протеривали Србе, уништавали светиње... Историјски подаци говоре да су од оснивања Призренске лиге до 1912. године са Косова и Метохије протерали 150.000 Срба... 
Не признају Југославију

Косовски Албанци никада нису прихватили назив Југославија за државу у којој су живели. На то је у писму Обласном комитету КПЈ новембра 1941. указао секретар месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу Али Шукрија речима да је немогуће да летак којим се Албанци позивају у борбу против окупатора садржи реч Југославија, јер ће тиме бити изгубљене шире масе.

Други светски рат "донео је " Албанцима протекторат који се звао Велика Албанија. У састав тог протектората, од 1941. до 1944. налазили су се Метохија, која је била под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова ( без северног дела), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија, која је била подељена на 14 округа, односно префектура, била је поприште великих злочина: убијено је око 10.000 Срба, а протерано око 100.000. У исто време око 150.000 Албанаца населило се на Косово и Метохију. После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Шиптари су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.

Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и јавно, или тајно, радили на остварењу вишедеценијског сна - стварању Велике Албаније.

Бујанска конференција

Закључци Бујанске конференција, одржане у албанском селу Бујане од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944. изражавали су сепаратистичке тежње Шиптара. Један од закључака конференције којој је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба и Црногораца са Косова и Метохије, а чак десет Албанаца из Албаније, био је да учесници осећају "дужност да укажу на прави пут", а "прави пут којим треба да се Шиптари са Косова и Метохије уједине са Албанијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и њихових слугу". При том је констатовано да је Косово и Метохија крај који је највећим делом насељен шиптарским народом, који као и увек тежи да се уједини с Албанијом.

Комунисти и албанско питање

Идеја о отцепљењу Албанаца од Југославије и, у будућности, уједињењу у совјетску албанску републику дошла је до изражаја на Земаљском већу КПЈ, 25. новембра 1924. Тада је заузет став да се Косово и Метохија укључе у једну целину која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Четири године касније, октобра 1928, на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије.

Качанички устав

Захтеви косовских Албанаца за републиком појавили су 1968, затим 1981, па 1982. Демонстрације су биле масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу. У тадашњим републикама различито се гледало на овај проблем. Стање на Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе су учестали, а на албанске захтеве за републиком и терор Београд је деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990, напуштањем радних места, а 7. септембра 1990. Албанци су у Качанику усвојили устав и прогласили републику Косово.