Манастири под заштитом Унеско-а и данас су опасани НАТО бодљикавом жицом, синонимом светске демократије, која на Косову и Метохији служи као обележје српске и светске културне баштине од великог значаја за Србе и Српство.
Нато бодљикава жица и његових 50000 војника никада није била препрека Албанцима да запале, гранатирају, оскрнаве или поптпуно поруше српске православне светиње на Косову и Метохији. 
Од недавно, уместо изговора да су манастири српски, па их зато пале, додат је још један изговор, а то је да су српски средњевековни манастири на Косову и Метохији заправо Албански, о чему бруји у косовским средствима информисања, али не и негације свега тога у српским средствима информисања, који олако допуштају да се неистина и даље неометано шири.
Прича о племену Гаши лансирана је тек неколико година пре, како би прекрили чињеницу о бројним споменицима културе које су Немањићи саградили широм Србије. "Племе Гаши је по косовској историји, коју ће судећи по потписаним споразумима из Брисела учити и српска деца на Косову и Метохији, старије је од лозе Немањића", па су по албанској теорији Немањићи светиње градили на темељима албанских богомоља из давнина".
Тако је по тврдњама косовских историчара манастир у Дечанима, пре Немањића припадао племену Гаши, иако се за овај манастир зна да је почео да се гради 1327. године, те име главног мајстора и још многе чињенице које доказују оно што ова српска светиња на Косову и Метохији данас заиста јесте.

Али, изговорене лажи албанских историчара данас су у свету јаче од праве истине која је записана у повељама о српским манастирима на Косову и Метохији.

Судећи по хронологији догађаја који су претходили акцијом,  европских земаља,  да српску културну баштину на Косову и Метохији претворе у косовску, јасно је да је акција започета принудном сменом владике Артемија са места владике епархије рашко-призренске, те да овој акцији пре свега западних сила кумују и људи из цркве и државе Србије.

Одузимањем културног наслеђа и нарушавањем угледа цркве, Србима се одузима идентитет, а на тај начин се уништавају најважнији докази о постојбини Срба, о Косову и Метохији.
И поред уништавања манастира како у мартовском погрому 2004. године, тако и пре и после тог догађаја, црква, народ и држава успевали су да у њима обнове монашки живот, али сваки од косовских манастира данас заслужује да се нађе на листи споменика српске културне баштине које штити УНЕСКО, под окриљем српске државе..
Деловање цркве на Косову и Метохији се данас у многоме разликује од деловања цркве до смене владике Артемија, која је до тада одиграла вемома значајну улогу за опстанак Српства и православља на Косову и Метохији, након великог страдања.
Глас цркве на Косову и Метохији је посдледњих година потпуно утихнуо, па тако и данас када се након шеснаест година страдања Српства на Косову и Метохији планира оснивање косовске православне цркве, сви ћуте. Бројна догађања у цркви протеклих година преполовила су број верника који их редовно обилазе.
Владика Артемије био ји велики противник да српске светиње обнављају они који су их рушили или они који су помагали у њиховом скрнављењу што му је тада замерала чак и политичка врхушка, која је несумњиво била умешана у његову смену.

Такође, владика Артемије је за време док је управљао епархијом и сам преговарао и делом издејствовао да неке манастире на Косову и Метохији стави под заштитом УНЕСКО-а, а данас и сам сматра да би евентуални пријем Косова у ову међународну организацију био завршница за све што су косовски Албанци и званична Приштина годинама радили.
Стављањем на листу светске културне баштине неколико српских манастира на Косову и Метохији, делом је спречено њихово скрнављење.

На списку споменика културе под заштитом Унеско од 2006. године се налазе манастири ЕРП: манастир Грачаница у Грачаници, Манастир Пећка патријаршија у Пећи, Манастир Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани у Дечанима, Манастир Сопоћани и темељи манастира Рас код Новог Пазара.
Међутим, Албанцима није сметало чак ни то што је манастир Богородица Љевишка на списку светске културне баштине УНЕСКА, па су за сада непознати починиоци однели већи део оловног покривача са крова овог манастира чију је обнову након скрнављења у марту 2004. године преузела организација УНЕСКО.

Стравична слика рушења цркве у Подујеву, тог мартовског дана 2004. године је обишла свет, али свету изгледа није засметало недело помахниталих албанских младића који готово неустрашиво и са поносом руше симбол православља, уз овације многих који су злочиначки пир посматрали из непосредне близине, на месту где су демократију тада проповедали 50000 наоружаних војника Натоа и хиљаде километара бодљикаве жице.

Да ли ће средњевековна српска културна баштина пасти у руке оних који су последњих година палили, рушили, уништавали иконе, рушили српске надгробне споменике, одсецали главе православним свештеницима и монасима, зависи од савести оних који су спремни да им то препусте или ће коначно у свету преовладати разум.