За средњевековне српске владавине Гњилане се као село и то под именом Гнивлане и Гњилане помиње у једној повељи кнегиње Милице и синова јој Стевана и Вука. Народ по предању зна да је Гњилане пре 150г било за 300 метара западно од садашње вароши на месту Петиговцу. Ту је „побијен камен“ од 1,5м висине, у облику менхира, а до њега вири из земље плочаст камен, ижљебљен као жртвеник. Народ мисли да је ту била црква неког старог насеља које је било на Гарвану, сз од вароши, где се и сада налазе цигле и темељи од кућа.

У гњиланском крају се 1342г бавио краљ Душан и тада у њему издао повељу цркви св. Николе Мрачског. Неки мисле да ће ова Морава бити исто што и Гњилане. Као сигурно се зна само то да су се у то време Моравом називали Горња Морава и Изморник, садашње области око Гњилана. И турски географ Хаџи Калфа у првој половини 17в помиње Мораву као кадилук у вучитрнском санџаку, а на положају између кадилука Јањево, Ново Брдо и Качаник. На том положају је данашња област Горње Мораве, у којој се на си крају налази Гњилане. Али код Хаџи Калфе није јасно да ли је име овог кадилука дато (или забележено) по имену области или по неком месту, у коме је било седиште кадилучке власти. У путопису Курипешића из 1530г помиру се суседна села Ливоч, Ропотово и Понеш док о Гњилану нема помена. Исто тако се у једном запису из 17 века као пети конак на путу из Новог Пазара у Цариград помиње Пасиањ, данашње село Пасјане, за 6км јужно од Гњилана. Гњилане је свакако морало бити тада мање и незнатније место од поменутих суседних села, ако већ није било уништено или расељено.

О садашњем Гњилану је Тодор Станковић, по народном предању забележио да је постало око 1750г и да га је основао Бахти бег Џинић. Међутим по Хану Гњилане је постало при крају друге деценије прошлога (19-мз) века, јер он још 1858г каже да је Гњилане постало отприлике пре 40г. У ствари Гњилане је старије него што Хан каже, јер се оно на прелазу из 18 у 19 век помиње као велико село – варошица. Али оно није ни толико старо како је Станковић забележио. По предању Турака на Новом Брду, као и по општем народном предању у Гњилану и гњиланском крају, а нарочито по предању самих Џинића у Гњилану, оно је постало пошто је на Новом Брду престала судско-административна власт, односно пошто су Џинићи приграбили сву власт новобрдског краја у своје руке. Џинићи су се доселили на Косово из северне Арбаније у 18 веку. Њихов род је био толико јак да је збацио с власти турске спахије у Приштини и сву власт над Косовом узео у своје руке. Тада немоћна турска влада морала их је признати и одобрити им заповедништво на Косову. Из тежње да своју власт прошире, они доцније пређу на Ново Брдо, кадију смакну, диздара убију, па се прогласе господарима целе новобрдске казе, у коју је тада улазила у гњиланска Морава. Турци на Новом Брду и сада показују гроб неког Абдул Фетах ефендије бин Али ефендије који је умро 1178 (1764) и за кога кажу да је био последњи новобрдски кадина. Свакако да је то гроб последњег новобрдског кадије који је сахрањен на Новом Брду, иначе знамо још о једном доцнијем кадији Ибрахиму Хасану који је и 1186 (1772) године обављао своју кадијску дужност на Новом Брду (Тапију коју притежава арбанашко село Буковик у срезу гњиланском, као докуменат о купљеном земљишту, потписао је овај кадија. Тапија је у рукама кмета, као старешине села). Гњилане је дакле могло постати тек после овог кадије, око 1780г, тако да је после 20-25г, на крају 18 века, могло бити велико село – варошица.

При доласку Џинића у новобрдски крај, седиште управне и судске власти било је у предграђу Новог Брда, у данашњем селу Бостану, па га и Џинићи испрва задрже као седиште своје власти. Ново Брдо је тада изгубило сваки трговачки значај. Рударство његова краја је већ потпуно престало. Оно је заједно са својим предграђем било у сталном опадању. А тежња Џинића је била да од административног центра овог краја подигну веће насеље привредног значаја, варош. Ново Брдо у планинском крају, уз то угрожено блиским арбанашким насељима то није могло бити. Шта више Џиниће су на Новом Брду почели узнемиравати Арбанаси суседних села. Поле трогодишњег бављења у новобрдском предграђу Џинићи се преселе у Прилепницу, али и ту, пред самом планинском облашћу Криве Реке, не буду на миру од Арбанаса. Тада им је избор пао на Гњилане, у моравској равници у којој је Арбанаса било врло мало. Не зна се да ли су уопште узимане у обзир тада згодне саобраћајне везе овога места. По напуштању Прилепнице, у којој су остали неколико месеци, Џинићи прелазе у Гњилане и у садашњој Беглерској или Џинића Махали подигну конак и кулу за одбрану.

У ствари Џинићи нису основали нити обновили Гњилане, већ су га само преместили. Оно је тада било западно од садашњег Гњилана, на Петиговцу и имало 5-6 кућа. Те су куће Џинићи тада преселили у близину своји конака и тако у данашњем Чивл`ку или Чивл`чкој Махали створили свој чифлук. Одмах за тим настаје живо старање Џинића да од овог свог новог административног центра створе што веће и напредније место.

Близина Новог Брда, познатог старог рударског и трговачког града, сметала је да се раније Гњилане или које друго место из његове близине у моравској равници развије у веће и важније место, јер су све саобраћајне линије скретале ка Новом Брду. Тек опадањем Новог Брда и стицањем ових социјалних прилика Гњилане је, поставши административни центар, због повољних саобраћајних веза могло добити и привредни значај и постати привредно средиште и Мораве и новобрдског краја. Гњилане је у ствари заменило Ново Брдо, и то у административном погледу потпуно, а у привредном донекле. Оно се за неколико деценија рачунало као седиште административне власти не гњиланске, већ новобрдске казе. Па и у народу кад се хоће да истакне да је Гњилане нова варош, скорашњег постанка, каже се да се оно у „ћутуку“ (у корену, у Стамболу) све доскоро водило под именом Новог Брда. Потврду овог народног знања потврђује нам податак из једног турског годишњака од 1855г у коме се види да се Ново Брдо изједначује с Гњиланем: Novo Brda autrement dit Guilan. За време Џинића Гњилане је било подређено Приштини у којој је било главно седиште њихове власти. Власт Џинића је престала 1865г када је Турска, покоривши све оваке самозване господаре, завела управу са својим чиновништвом.

За власти Џинића су устаници Хусеина Градашћевића из Босне под вођством Крупе капетана заузели Гњилане у фебруару 1832г. Њих је ускоро протерао одатле Јашар паша (Џинић) из Приштине. Догађај је био незнатан, те није остао у народној успомени. За време српско-турског рата 1877-78г у Гњилане је 23 јануара 1878г ушла српска војска, али је после 23 дана враћено Турској.

Последњих деценија турске владавине Гњилане је било касаба (варош) и седиште власти гњиланске казе у саставу приштинског санџака, косовског вилајета. По ослобођењу, указом од 23 јануара 1914г, Гњилане је такође уврштено у ред вароши. Гњилане је сада среско место за срез гњилански.

Пошто су се Џинићи населили у данашњој Беглерској Махали и преселили 5-6 српских кућа из старог Гњилана на Петиговцу у данашњи Чивл`к или Чивл`чку Махалу, довели су још неколико српских кућа из околних села, па и њих као своје чифчије населили у овом свом чифлуку. Ове су две махале (Беглерска и Чивл`чка) најстарије махале садашњег Гњилана. Између њих је било празног простора више од стотину метара. Да би што пре увећали Гњилане Џинићи објаве да ће свако, ко се жели населити у Гњилану добити земљу по врло јефтиној цени. Тад се у Гњилане почну досељавати Срби из горњеморавских, изморничких и криворечких села и Турци са Новог Брда. У почетку 19в, 1807г, Гњилане је већ имало око 200-300 кућа. Барон Божур га назива великим селом – варошицом, која има само неколико група кућа. Турци су се насељавали у данашњој Џами-Махали, а више турске групе кућа, у данашњој Циганској Махали насељавали су муслимански Цигани. Осим оних у Чивл`ку, Срби су се насељавали у доњем делу Варош-Махале (око садашње цркве) и у доњем делу Бачевине. Између свих ових делова или група кућа било је празних простора. Групе кућа које су се формирале по вишим и оцеднијим местима, јер су најнижи делови били мочварни. Нарочито је из овог разлога био велики празан простор између група кућа на левој страни Добруше и група кућа на њеној десној страни…

Око 1830г Гњилане је задесио пожар од кога је готово цело настрадало. Потреба за подизањем нових кућа привукла је велики број муслиманских Цигана из Масурице. Они су се населили у дотле избегаваном нижем делу Добрушине Долине, те су се тако спојила дотле два одвојена дела Гњилана. Панађури заведени после пожара привукли су такође многе трговце и занатлије из суседних вароши да се у њему настане. Чаршија се почела протезати око чаршијске џамије, а на западу је допирала до Добруше. Али је по свему, а нарочито по чаршији, Гњилане у ово доба изгледало на паланку, варошицу тек у развоју. Изгледа да су му тада трговци из суседних вароши сковали потсмешицу на арбанашком језику (Гњилане – пустош: седам механа, три дућана и једна кафана; да му није шедарвана, Гњилане би било (пример) за укор). Али се око 1850г чаршија још висе развила, те су трговци тражили од Џинића да се оне циганске куће поред Добруше уклоне из суседства чаршије. Џинићи тада преселе ове Цигане Масуричане на западни крај вароши, поред Бачевине, у данашњу Масуричку махалу.

Арбанашка насиља над српским живљем у Горњој Морави и Кривој Реци натерала су многе српске сеоске куће да нађу склоништа у Гњилану, у коме је била једина власт ових области. Насељавања арбанашких мухаџира из Србије у свима српским селима гњиланске околине 1877-78г, а са тим у вези и повећање насиља над српским сеоским живљем овог краја, допринело је да се још много српских сеоских кућа пресели у Гњилане. И сами мухаџири из Србије су тада увећали варош. Мухаџири Турци и Арбанаси су се доселили у данашњој Мухаџирској и Дере (Речној) Махали, а мухаџири муслимански Цигани су се делом населили у продужетку Циганске Махале а делом преко пута циганске Масуричке Махале у данашњој махали званој Каменик. Тако је Гњилане до 1880г већ добило свој данашњи облик.

… Поред коларства које су завели досељени сељаци из околине, ужарства које су завели досељеници из изморничких села, затим коваштва које су обављали Срби Ковачевићи из суседњег села Куретишта, а које су донели из своје старине – прилепског краја, у Гњилану у ово доба има досељених занатлија из Врања, Приштине, Призрена и Пећи. Из Пећи је донето кујунџиство, Први кујунџија у Гњилану је био неки Јован Пећанац, а први калајџија Анта Гога, Цинцарин из Призрена. Али на развитак заната и чершије у опште у Гњилану највише су имале утицаја суседне вароши Врање и Приштина. Из Врања су тада досељени Мицићи као обућари, Менковци као мутавџије, неки Димитрије Врањанац, а за њим садашњи род Какарица као ћурчије. Поткивачи и самарџиски занат су такође дошли из Врања; донели су их врањански Турци. Из Приштине су дошли бојаџиски и тенећеџиски занат. И сајџиство су доцније Нићикушини донели из Приштине.

Доласком мухаџира 1878г из Врања и Лесковца не само да је увећан број радњи у Гњилану, него су заведени и неки нови занати. Тада је Ахмед Муаџер из Лесковца отворио прву сарачку (седларску) радњу у Гњилану. Нешто после мухаџира неколико досељеника је из велешког Башиног Села отворило веће механџиске радње.

Као и раније тако и сада гњиланска чаршија је у главном у српским рукама. Турци и Арбанаси држе само неколико колонијалних и бакалских радњи. Исто тако су и занатлијске радње претежно у српским рукама. Искључиво у турским и арбанашким рукама су седларски, поткивачки и пушкарски занат. У њиховим рукама је већим делом касапски занат, а делимично су код њих заступљени сајџијски, берберски, а од скора и тенећеџиски занат. Коваштво је сада само у циганским рукама. Све остале занате обављају само Срби.

Од становништва старог средњевековног Гњилана спомиње се само неки Радивој кнеж чловек. Гњилане је, како је раније изнето, било мало и незнатно насеље у наше средњевековно доба. Оно се доцније све до почетка 19в и не помиње никако, те се ништа не зна о саставу и броју становништва. Данашње се гњиланско становништво по матерњем језику дели на Србе, Арбанасе, Турке, Цигане и Черкезе. Срби и незнатан део Цигана „Габеља“ су православне вере, остало становништво је муслиманско. Целокупно гњиланско становништво је досељеничко. Оних 5-6 српских кућа, које су Џинићи преселили из старог у садашње Гњилане, иселило се или изумрло, те се ништа незна о њиховој даљој старини.

Од Срба, који су у Чивлчкој Махали при оснивању садашњег Гњилана били чифчије у Џинића, живи и сада род Баскићи. Старином је из Изморника. За њима су међу данашњим српским становништвом најстарији досељеници: Хаџи Живини, Дичићи и Главинци из Приштине и Паламаревићи из Врања (даљом старином из Далмације). Тада су Катанићи досељени из изморничког села Куретишта (даљом старином од Прилепа). Ово су били најстарији знатнији родови за првих 50г од постанка садашњег Гњилана. Досељени су као трговци и занатлије.

Најјаче досељавање српског становништва у Гњилане је било од 1830 до 1880г, дакле за других 50г од његова оснивања. Ово јаче досељавање је у вези с јачим привредним развојем ове вароши, а уз то и с тим што је у њој српско сељачко становништво могло наћи склоништа од арбанашких насиља. Најзнатнији досељенички родови овог времена су досељени поглавито четрдесетих и педесетих година 19в. Из горњоморавских села су тада досељени: Крагићи из Пожерања, Поповићи или Џомићи из Подгорца и др; из изморничких села: Поп-Антићи из  Ранилуга (даљом старином из Црне Горе), Биволаревићи из Подграђа, и из Изморника у опште: Трумпићи, Коларци, Фурунци и Симоновићи; из новобрдске Криве Реке: Кећини или Арсићи из Туђевца, Цицкићи из Мозгова, Шубарци из Стрезовца (даљом старином из Жбевца код Ристовца) и Баримци из Клобукара (даљом старином из Сиринића). Из села непосредне близине су: Цветановићи из Шилова (даљом старином од Прилепа) и Рајчићи из Пасјана (даљом старином из Шумадије).

Из суседних вароши Врања и Приштине има такође досељеника у ово време. Из Врања су досељени: Мицићи (даљом старином од Црне Горе), Менковци, Какарица и Ивковићи, а из Приштине: Божовићи (даљом старином из Старог Колашина) и Нићикушини. Из удаљенијих крајева су: Гинићи или Чокчићи из Немањице (Овче Поље), Раданци из Ораховице (Радовиште), Димићи из Црне Горе, Нешићи из Босне. Из Призрена су Антићи или Горе, пореклом Цинцари.

После српско-турског рата 1877-78г српско сељачко становништво из околине, притиснуто још јачим арбанашким насиљем, а нарочито од стране досељених мухаџира, пресељавало се у Гњилане, у место сигурније заштите. То досељавање Срба из околних села трајало је све до Ослобођења. Презимена ових нових досељеника су обично по селима одакле су досељавани. То су: Могиљанци из Могиле, Ранилужани из Ранилуга, Параловци из Паралова, Жеграни из Жегре, Ливочани из Горњег Ливоча, Добрчанци из Добрчана и др.

Из удаљенијих места у ово време досељени су Сиринићани из Сиринића и Велешанци из велешког Башиног Села.

После Ослобођења, а нарочито после Светског рата почели су се досељавати Срби из околине Врања, Власотинаца и Прокупља. Сада их има око 50 кућа. Највећим делом су насељени у турском делу вароши, где су купили куће од исељених муслимана у Турску.

Турско и арбанашко становништво у Гњилану је у почетку било малобројно.. Ново Брдо тада и онако опало, губљењем своје административне и судске власти и стварањем новог административног центра у Гњилану изгубило је сваки значај. Заостало становништво у њему, које је већим делом било турско, иселило се у суседне вароши, а највише у Приштину. Неколико турских кућа, које су имале чифлуке у новобрдској околини, прешло је у Гњилане. И сада има у Гњилану два турска рода са презименом Новобрђани или Нобрдали по турски. С Новог Брда су досељени Диздарци, који су до доласка Џинића били „диздари“, градски заповедници на Новом Брду. Доцније, нарочито после 1830г, турско и арбанашко становништво је долазило из Врања, Лесковца, Приштине, Ђаковице и других места, па су се и Арбанаси из гњиланске околине насељавали у Гњилану. У приличном броју су заступљени Турци и Арбанаси који су као мухаџири досељени из Врања, Лесковца, Прокупља и њихових околина.

Већи је број ових муслиманских досељеника, нарочито са села, задржао арбанашки језик који свакако показује његово арбанашко порекло. Али међу муслиманима турског језика већи део је арбанашког порекла који је, живећи у Гњилану или у другим варошима из којих се доселио, примио турски језик. Међу њима се за праве Турке сматрају једино Мула Шерифови и Агуш-агини. Сви остали досељеници турског језика су арбанашког порекла. Они су пореклом из Малесије, од арбанашког фиса Краснићи. На Косова, а потом на Ново Брдо и у Гњилане су се доселили преко Љуме, у којој су живели неко време. Исто такви муслимани турског језика а арбанашког порекла су Исен пашини, досељеници из Ђаковице, Саит агини, старином из северне Арбаније, Горанци, досељени из Призренске Горе, који су можда и српског порекла, Ишљам планини, мухаџири из прокупачког села Плане, иначе старином из северне Арбаније и др. Арбанаси у Гњилану, досељени из околине ове вароши, такође су старином из северне Арбаније и то од различитих фисова. Највише их има од Краснића, Гаша, Бериша и Сопа.

Циганско муслиманско становништво се у почетку досељавало делом из околних села, а делом из прешевске Моравице и кумановске стране. После пожара 1830г, као што је и раније изношено, дошао је већи број муслиманских циганских кућа из Масурице. 1878г је такође досељено доста мухаџира муслиманских Цигана из Врања, Лесковца, Ниша и Прокупља. Десетак православних циганских кућа („Габељи“) досељено је око 1910г са Косова. Они су се у Гњилану потпуно настанили.

Черкези су заступљени само са једном кућом. То су Латифовићи који су се доселили око 1865г са Кавказа, из племена Абаза. Турци су их при досељавању заједно са још другим Черкезима населили у суседном селу Доњем Ливочу, али су они ускоро преселе у Гњилане и одаду трговини.

Гњилане је при овогодишњем попису становништва имало 1457 кућа са 7.215 становника. При завршетку овог рада подела статистике по народностима није била готова. По општинском попису од 1927г, који је по броју кућа и становника врло приближан овогодишњем државном попису, Гњилане, израчунато у процентима, има: 41% Срба, 27% Турака, односно становништва турског језика, 15% Арбанаса и 17% Цигана.

др Атанасије Урошевић

Данас у Гњилану живи двадесетак Срба у близини српске цркве св. Николе, која је недавно споља реновирана и којој је промењена боја фасаде,  по којој је била одувек препознатљива.