Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења "Градиште" (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из ВИ века нове ере.

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.
Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде" и "Царева глава".

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наследје. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда - 30 чабара вина.
Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе медју људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић,а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше - крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име "Стојкова кућа".

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.
И Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се цувају од заборава: Маскенбал "Вучари", који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД "Младост" и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша - једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација "Цветница"; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.

Према писању Атанасија Урошевића,  Готовуша се први пут помиње у отоманском попису из 1455. године, као велико село са 64 српске куће и православним свештеником. У селу постоји Црква Светог Николе из друге трећине XVI века, која се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја,у склопу споменичке целине Цркве Сиринићке жупе. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или је био Храм Светог Спаса. Друга готовушка црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Изнад села, у близини старетврђаве Зидовце, стоје трагови неке старе цркве.

Бугаркини (4 кућа, Св. Петка), староседеоци. Презиме им је дато по томе што се неко од њихових предака на печалби оженио Бугарком.

Космоћевићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине.

Ђурђевићи и Кућановићи (18 кућа, Св. Петка) су непознате старине.

Кевкићи (25 кућа) и Тороћеви (23 кућа), оба са славом Св. Николе, досељени крајем XVIII века из околине Скадра, из села Сероја. Појасеви уназад за Кевкиће од досељења: Добросав 90 година, Симеон, Миленко, Стеван.

Пројчевићи (2 кућа, Св. Никола), досељени из Полошке области. При досељењу су славили Св. Арханђела, па како су били једини у селу с том славом, а сиромаси, то нису могли да издрже са дочеком гостију, те су променили славу и узели дан Св. Николе, који су још неки славили.

Стојчевићи (8 кућа, Св. Арханђео), такође досељеници из Полошке области.

Чантрићи (24 кућа, Св. Петка), досељени око 1830. године из Семања код Качаника. Даља старина им је у Бурнику код Урошевца.

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.