Специјалне јединице косовске полиције јутрос око 7.00 часова, започеле су претрес у селу Горње Кусце у коме живи око четрдесет припадника КБС-a српске националности, који  су "под притиском" Београда протекле недеље дали отказ на своја радна места.
Више возила, са до зуба наоружаним специјалцима РОСУ, упали су у породичне куће локалних СНС вођа где врше претрес, али и у суседном селу Шилово где се налази седиште кососвко-поморавског округа.
Према незваничним информација приведено је пет  лица, а међу њима и начелник косовско-поморавског округа Радован Стојковић, директори неких школа као и директор Националне службе за запошљавање Јован Денић.
У Шилову претрес службених просторија начелника косовско-поморавског округа и даље траје, а у том селу је ухапшен аутомеханичар Ненад Стојановић, који је раније био запослен у Војсци Србије, а све због сумње да је координирао између српских служби и припадника КБС-a.

Горње Кусце се налази надомак Гњилана, а по ахтисаријевом плану о децентрализацији ово село припада општини Ново Брдо.
Из Гoрњег Кусца у свим косовским институцијама ради највише Срба, а исти је случај са косовским безбедносним снагама КБС-a.
Сумња се да је разлог за ову акцију РОСУ специјалаца, управо, колективно напуштање КБС-а од стране Срба.

Око  11.00 часова претрес у Горњем Кусцу је завршен.

Припадници КБС-а српске националнсти ступили су у ову службу пре неколико година, а до данас њихов број је нарастао на четредесетак само из Горњег Кусца, а неколико њих је из суседних гњиланских села.  Српске власти су и тада знале да Срби масовно улазе у војску Косова, али ништа није учињено да се то спречи, већ је сада одабран овај тренутак.

Са друге стране улазак у КБС за младе Србе који су решени да остану на Косову и Метохији био је искључиво егзистенцијалне природе и због небриге српских власти за преостали народ на Косову и Метохији.

Ово није први пут да је Влада Србије позивала Србе запослене у косовским институцијама да напусте исте, а да заузврат није учињено ништа. Исто је учинила и Влада Војислава Коштунице када су радници до тада УНМИК-а позвани да напусте институције које су 2008 године прогласиле независност. Обећано није испунила ниједна наредна Влада, а људи су остали без посла и  на тај начин је подстакнуто њихово исељавање са Косова и Метохије.

Иако је то тада урађено уредбом Владе, апсурд је да суд не признаје документ који је уредно објављен у Службеном Гласнику.  

Овакве акције РОСУ полиције стварају  страх и тензију, а потези српских власти додатну пометњу међу преостале Србе. 

Споразумом из Брисела који је договорен од стране косовских преговарача и оних из Београда, договорено је успостављање веродостојног катастарског система на Косову и Метохији, који се тиче приватне имовине, комерцијалне приватне имовине, као и црквене имовине.
Овај споразум као и многи остали који нису спроведени, договорени су 2011. године.
За спровођење овог споразума била је потребна сагласност обе стране, али за коначно спровођење одговорне су косовске институције .
Незванично, Србија је испунила све захтеве који су пред њу стављени, а тиче се спровођења договорених закључака по питању катастра.
Косовска катастарска слика значајно је промењена у протеклој деценији. На централном и источном делу Косова и Метохије извршене су многе промене које су углавном доказане купопродајним уговорима, али се сумња да у делу Метохије одакле су Срби потерани има нерегуларних радњи око присвајања српске имовине.
Срби се суочавају са проблемом доказивања своје имовине, јер су оригиналне катасртарске књиге са реалним стањем до 1999. године измештене са Косова и Метохије, па је фактичко стање враћено на више деценија уназад. Тако је нпр. имовина Срба која је купљена осамдесетих година прошлога века, иако уредно укњижена до 1999. године у тренутним катастарским књигама на Косову и Метохији враћена претходним власницима.
Ако постоји нерегуларност у присвајању српске имовине, онда се то може сматрати као један од разлога косовског катастра за неспровођење споразума о катастарким подацима који је потписан 2. септембра 2011. године.

Споразум предвиђа следеће:
Група која ће бити састављена од више стручњака из ове области под контролом ЕУ контролисаће рад агенције чији ће задатак бити упоређивање тренутног стања са оригиналним катастарским подацима до 1999. године, које ће  доставити Србија, а који су 1999. године однети са Косова.
Оригинални катастарски документи биће предати у одређеном року специјалном представнику ЕУ на Косову.
Уколико техничка агенција која је задужена за упоређивање приватне имовине на Косову утврди да постоје неправилности у променама у катастарским књигама, исти ће бити предати косовским судовима, који ће даље утврђивати околности под којима су настале промене.

Судске комисије, тј. првостепени орган који ће утврђивати неправилности биће састављене од међународних и косовских стручњака, а именоваће их Специјални представник ЕУ на Косову.
Врховни суд ће разматрати жалбе на првостепене одлуке, а судска већа ће бити састављена углавном од међународних судија. Одлуке Врховног суда биће коначне, без права на жалбу.

Катастар Косова мораће да поступа по одлукама косовских судова у тим процесима.

До данас закључци из споразума о Катастру нису спроведени, а према свему судећи највећу одговорност за то сноси косовска страна.

Манастири под заштитом Унеско-а и данас су опасани НАТО бодљикавом жицом, синонимом светске демократије, која на Косову и Метохији служи као обележје српске и светске културне баштине од великог значаја за Србе и Српство.
Нато бодљикава жица и његових 50000 војника никада није била препрека Албанцима да запале, гранатирају, оскрнаве или поптпуно поруше српске православне светиње на Косову и Метохији. 
Од недавно, уместо изговора да су манастири српски, па их зато пале, додат је још један изговор, а то је да су српски средњевековни манастири на Косову и Метохији заправо Албански, о чему бруји у косовским средствима информисања, али не и негације свега тога у српским средствима информисања, који олако допуштају да се неистина и даље неометано шири.
Прича о племену Гаши лансирана је тек неколико година пре, како би прекрили чињеницу о бројним споменицима културе које су Немањићи саградили широм Србије. "Племе Гаши је по косовској историји, коју ће судећи по потписаним споразумима из Брисела учити и српска деца на Косову и Метохији, старије је од лозе Немањића", па су по албанској теорији Немањићи светиње градили на темељима албанских богомоља из давнина".
Тако је по тврдњама косовских историчара манастир у Дечанима, пре Немањића припадао племену Гаши, иако се за овај манастир зна да је почео да се гради 1327. године, те име главног мајстора и још многе чињенице које доказују оно што ова српска светиња на Косову и Метохији данас заиста јесте.

Али, изговорене лажи албанских историчара данас су у свету јаче од праве истине која је записана у повељама о српским манастирима на Косову и Метохији.

Судећи по хронологији догађаја који су претходили акцијом,  европских земаља,  да српску културну баштину на Косову и Метохији претворе у косовску, јасно је да је акција започета принудном сменом владике Артемија са места владике епархије рашко-призренске, те да овој акцији пре свега западних сила кумују и људи из цркве и државе Србије.

Одузимањем културног наслеђа и нарушавањем угледа цркве, Србима се одузима идентитет, а на тај начин се уништавају најважнији докази о постојбини Срба, о Косову и Метохији.
И поред уништавања манастира како у мартовском погрому 2004. године, тако и пре и после тог догађаја, црква, народ и држава успевали су да у њима обнове монашки живот, али сваки од косовских манастира данас заслужује да се нађе на листи споменика српске културне баштине које штити УНЕСКО, под окриљем српске државе..
Деловање цркве на Косову и Метохији се данас у многоме разликује од деловања цркве до смене владике Артемија, која је до тада одиграла вемома значајну улогу за опстанак Српства и православља на Косову и Метохији, након великог страдања.
Глас цркве на Косову и Метохији је посдледњих година потпуно утихнуо, па тако и данас када се након шеснаест година страдања Српства на Косову и Метохији планира оснивање косовске православне цркве, сви ћуте. Бројна догађања у цркви протеклих година преполовила су број верника који их редовно обилазе.
Владика Артемије био ји велики противник да српске светиње обнављају они који су их рушили или они који су помагали у њиховом скрнављењу што му је тада замерала чак и политичка врхушка, која је несумњиво била умешана у његову смену.

Такође, владика Артемије је за време док је управљао епархијом и сам преговарао и делом издејствовао да неке манастире на Косову и Метохији стави под заштитом УНЕСКО-а, а данас и сам сматра да би евентуални пријем Косова у ову међународну организацију био завршница за све што су косовски Албанци и званична Приштина годинама радили.
Стављањем на листу светске културне баштине неколико српских манастира на Косову и Метохији, делом је спречено њихово скрнављење.

На списку споменика културе под заштитом Унеско од 2006. године се налазе манастири ЕРП: манастир Грачаница у Грачаници, Манастир Пећка патријаршија у Пећи, Манастир Богородица Љевишка у Призрену, манастир Високи Дечани у Дечанима, Манастир Сопоћани и темељи манастира Рас код Новог Пазара.
Међутим, Албанцима није сметало чак ни то што је манастир Богородица Љевишка на списку светске културне баштине УНЕСКА, па су за сада непознати починиоци однели већи део оловног покривача са крова овог манастира чију је обнову након скрнављења у марту 2004. године преузела организација УНЕСКО.

Стравична слика рушења цркве у Подујеву, тог мартовског дана 2004. године је обишла свет, али свету изгледа није засметало недело помахниталих албанских младића који готово неустрашиво и са поносом руше симбол православља, уз овације многих који су злочиначки пир посматрали из непосредне близине, на месту где су демократију тада проповедали 50000 наоружаних војника Натоа и хиљаде километара бодљикаве жице.

Да ли ће средњевековна српска културна баштина пасти у руке оних који су последњих година палили, рушили, уништавали иконе, рушили српске надгробне споменике, одсецали главе православним свештеницима и монасима, зависи од савести оних који су спремни да им то препусте или ће коначно у свету преовладати разум.

У  Косовској Витини, где живи десетак српских породица, а школу од првог до осмог разреда похађа свега четрнаесторо деце, ових дана траје бојкот за скоро половину ученика, а све због незадовољства родитеља о смени директора, која је како кажу извршена насилно уз помоћ општинских власти, да би се на месту директора довео човек из владајуће структуре.

Нит' мање ученика – нит' већих проблема. Родитељи шесторо ученика из села Бинач данима не дозвољавају својој деци да похађају наставу у знак подршке новопостављеном директору, коме друга половина родитеља не дозвољава да уђе у школу.

Док једни својој деци не дозвољавају да иду у школу, други траже неког трећег ко ће бити директор.

Налогом просветних инспектора распуштен је доскорашњи школски одбор и наложено је бирање новог, у чију регуларност избора сумња половина родитеља.

Новоизабрани школски одбор је недавно сменио доскорашњег директора Славишу Крстића, да би на његово место поставио Срђана Јеринића.

Ових дана школу са четрнаест ученика и две супротстављене стране обишли су председник новоформиране општине Клокот, која функционише по косовском систему, Срећко Спасић, који је уједно и члан Привременог већа општине Косовска Витина које  функционише по систему Републике Србије, начелник школске управе косовско-поморавског округа Бранислав Здравковић и људи задужени за образовање на овим просторима Косова и Метохије, како би решили кризу која је настала избором новог директора.

Није познато да ли је постигнут договор о успостављању редовне наставе у школи Младен Марковић у Косовској Витини.

Иначе, школа коју је изградио Координациони центар за Косово и Метохију налази се у црквеном дворишту, једино безбедном месту за Србе у Косовској Витини, који су константно изложени притисцима да напусте своја имања.

25.042 лица затражило је азил у јунуару 2015. године у Немачкој, што је за 73 % више него јануара 2014. године, а тај број се из дана у дан непрекидно повећава, податак је савезног министарства за миграције.
Од тога је 21.679 новопридошлих азиланата, а 3.363 су раније подносили захтеве за добијање азила.
Азиланти најчешће долазе из Сирије, али се бележи значајан пораст азиланата са Косова.
Број азиланата са Косова готово је удвостручен у односу на јануар 2014. године, па је тако азил само у јануару 2015. године затражило 3.630 Албанаца са Косова и Метохије, али је у знатном порасту и број азиланата који долазе из Албаније, њих 1.648 поднело је захтеве само у јануару 2015. године.
Број азиланата са Косова и Албаније у јануару 2015. год. удвостручен је у односу на децембар 2014. године.
Азил у Немачкој 2014. године затражило је 3.328 људи са путним исправама Републике Србије.
Немачка је прошле године добила 203.000 захтева за азил, што је највише од свих земаља ЕУ.

Долазили су наоружани да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао, ко је са Богом, смрти се не боји, прича отац Кирило, који је 1999. одвраћао Србе од избеглиштва тако што је легао пред тракторе.

Српски се народ у Косовском Поморављу не шали и не смеје много.
У кафани неко исприча виц у којем Србин надмудри Албанца, и то углавном буде све… Петнаест је година већ како су ни тамо ни овамо – јесу у Србији, и нису. Две се државе отимају о њих, а њима од толике љубави кичма пуца!

Живот у страху

Насиља нема већ неколико година, али сећања на 1999. и 2004. годину свежа су и о њима се прича, па и деца која их не памте за њих знају. Кад иду Косовом, Срби – неки од њих јуначе се и неће да признају, али тако је – ходају као да сваког тренутка очекују камен у леђа. А кад падне ноћ, свуда где је несрећа и сиротиња, мрак је претећи.

У Косовском Поморављу живи око 30.000 Срба, а Драганац им је једини манастир. Кад је у лето 1999. године српска војска напуштала Косово, за њом је, с разлогом се бојећи Албанаца, кренуо и народ. Читави крајеви тада су испражњени од Срба, и такви су остали и данас. А у Косовском Поморављу, пред избегличке колоне излазио је тада игуман Драганца, отац Кирило. Многе је од селидбе одвратио речима, а пред тракторе у Клокоту легао је на пут: „Просто вам било ако ме прегазите!“ Срби из Клокота су се вратили у своје куће, ено их тамо и данас.

Чудотворна вода

– Долазили су неки наоружани пред манастир да секу шуму. Ја изађем пред њих. Што бих се бојао. Ко је са Богом, смрти се не боји – каже овај осамдесетогодишњак, што је у своје време, пре монашења, био технички директор „Трепче“ и „Колубаре“.

Манастир Драганац данас има пет монаха и четири искушеника. Игуман је од почетка 2011. отац Иларион (40). Он стиже свуда – на служби је у цркви, у Кфору, у Приштини, у канцеларији косовске администрације, у Грачаници, са представницима Владе Србије, са зидарима који подижу конаке, или на манастирској капији поздравља госте. Није редак случај да у манастир дођу и Албанци са молбом да им се очита молитва.
– За време храмовне славе кроз капију прође и по више хиљада људи, који долазе на литургију, али и да узму чудотворну воду са манастирског извора – каже Иларион, игуман Драганца, јединог манастира, јединог светла које Срби из Косовског Поморавља имају.

Игуман – бивши музичар

Световно име оца Илариона је Растко Лупуловић. Имао је 22 године и био на врхунцу славе као глумац – добио је Стеријину награду, и као музичар – његова група Канда, Коџа и Небојша снимила је албум, када је напустио све и отишао у Дечане да се замонаши.

Задужбина Кнеза Лазара

– Драганац се први пут помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

– Драганац је његова задужбина, названа по ћерки Драгани.

– Манастир је обновио кнез Михаило Обреновић 1868. године.

– После Другог светског рата служио је као дечје опоравилиште, а онда је 1971. напуштен.

– Средином деведесетих година почела је обнова, а 1997. вратио се први монах.

Момчило Петровић - Курир

На КиМ постоје и судови у надлежности Србије, али и косовско и правосуђе Еулекса.

Србин из Лепосавића кога је претукао и теже повредио комшија, такође Србин, узалуд је ових дана тражио помоћ адвоката. Правду за сада неће моћи да потражи ни у једном од три правосудна система на Косову. „Наши судови, који раде по законима Србије на северу Косова, не могу да суде за кривична дела, а овде је то случај због наношења телесних повреда, Еулексове судије, међутим, суде само за тешка кривична дела, а албанском суду који функционише по косовским законима, такође, не може да се обрати”, каже адвокат Љубомир Пантовић додајући да су овакви случајеви врло чести на северу Косова.

И судије са севера покрајине признају да практично могу да реше само оне случајеве у којима су обе стране заинтересоване за такав исход, што се најчешће дешава код наследства. У супротном, тужени може без икаквих последица да бесконачно одбија да се појави пред судом, јер нема полиције која би спровела налог суда и привела га. „Ако вам, рецимо, неко удари ауто и направи штету од 500 евра коју неће да плати, не можете му ништа”, објашњава један од судија. Ови судови сада раде углавном разводе или процесе у којима се тражи накнада штете од државе Србије или предузећа са седиштем на северу Косова или у Србији.

У осталим деловима покрајине где судова у надлежности Министарства правде Србије нема, Срби своја права (а готово сви случајеви се односе на узурпирану имовину) траже пред судовима у надлежности власти у Приштини, а који за решавање спорова у којима Срби туже Албанце нису много заинтересовани. „Ти судови су иначе неефикасни и спори и процеси трају по пет-шест година и кад су оба учесника у парници Албанци. Додатни проблем је и тај што адвокати Албанци не прихватају да заступају Србе јер се плаше да ће имати озбиљних проблема због тога. А и кад се пресуда донесе велико је питање како ће се спровести”, објашњава Пантовић.

Један од озбиљнијих проблема јесте и тај што се пресуђује по различитим законима. „Српске судије ( после реорганизације правосуђа у Србији то је тридесетак носилаца правосудних функција у Косовској Митровици, Штрпцу, Гораждевцу, Ранилугу и Грачаници) суде по законима државе Србије. Косовски судови се у кривичним предметима служе Унмиковим привременим законима из 2004. које су 2008. практично само преименовали у законе Косова, док се у грађанској материји користи чудна мешавина закона у којој је део (закон о облигацијама) још из времена СФРЈ.

За Србију је све то, наравно, неприхватљиво, а на питање по којим законима раде косовски судови у Еулексу не дају конкретан одговор. „То је нешто о чему треба да одлучује независно судство, јер је независност судства од суштинског значаја за демократско друштво. Најважније је да свако, без обзира на етничку припадност, може да дође до правде. Еулекс није дошао на Косово да доноси законе, већ да помогнемо у њиховом спровођењу”, каже портпарол Еулекса за правосуђе Кристина Херодес.

Она, међутим, признаје да нигде другде у Европи не постоје два правосудна система у исто време на истом месту. „Кад постоје два правосуђа онда нема правде. То само доводи до правне несигурности која је на штету грађана. Због тога Еулекс покушава да успостави функционалан правни систем у северном делу Косовске Митровице. Поново смо отворили тај суд и до сада завршили шест суђења. Приоритет нам је да омогућимо да се Срби и Албанци врате у тај суд, да би правду делило једно, мултиетничко, локално правосуђе”, додаје Кристина Херодес.

Г. Новаковић

--------------------------------------------------------

Еулексове судије и тужиоци

Еулекс на Косову сада има 40 судија и 20 тужилаца који воде процесе за најтежа кривична дела, као што су убиства, трговина дрогом или људима. Могуће им је, међутим, поднети захтев да преузму случај у коме се верује да би, због етничке позадине почињеног дела, судија Албанац могао бити пристрастан и они то, према речима адвоката, најчешће прихватају. На питање колико је тешко доћи до правде на Косову и да ли је то Србима теже него Албанцима, Кристина Херодес одговара само да је „основни принцип рада судства да је правда иста за све”, као и да се „Еулексове судије и тужиоци не руководе ничијом етничком припадношћу”.

Светислав, Зоран, Драган, Вукота и два Ивана недужно гледају са читуља, Пећ се претворила у град туге, а лицемерна белосветска политика још околиши да паравим именом назове монструме који су на све спремни па и да Космет залива у крви. 

Само дан након што су САД и СБ ставиле вето на председничко саопштење којим се осуђују шиптарски терористи на Косову и Метохији, они су, осокољени таквом подршком, извели до сада најмонстроузнији терористички акт - у кафићу "Панда" у Пећи у понедељак 14.децембра 1998., нешто после 20 часова, убивши шесторицу српских младића, српских соколова.

Углавном су то били средњешколци а ранили су и власника кафића Мирсад Шабановић. У нападу терориста смртно су погођени Иван Радевић (26), Драган Трифовић (18), Вукота Гвозденовић (16) и Иван Обрадовић(15), док су због тешких повреда у приштинском Клиничко болничком центру преминули Зоран Станојевић (18) и Светислав Ристић(18) сви из Пећи. 

Према речима очевидаца, испред кафића, у којем је у том тренутку било 13 људи, зауставио се аутомобил из којег су истрчала двојица терориста у црним униформама и са капама "фантомкама" преко лица. Одмах са врата отворили су рафалну ватру по гостима.Први меци погодили су Ивана Обрадовића. Недалеко од њега стајао је његов отац, и чудом остао неповређен. Али не може се рећи да је отац Ивана избегао метак и рафал терориста, него је метак погодио његово срце и сада рањен живи,због смрти његовог сина.Потом су терористи пуцали у остале.....

Тај злочин као и многи други који се дешавају и данадас на Космету не смeју се заборавити а ни опростити тим зликовцима који немају срца а ни душе. Пуцати у децу доказ да немаш образа нити мало људскости у себи...

Албански екстремисти су уништили надгробне споменике дечака који су убијени рафалном паљбом у кафићу „Панда” , а такозване косовске институције до данашњег дана нису дозволиле да се гробље у Пећи ваљано уреди, односно да се споменици реновирају.