Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. 



Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. 

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. 

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. 

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. 

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. 

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. 

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. 

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

Пећка патријаршија - скупина цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру-један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у XIII веку Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. 

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. Изгледа да је на месту где је сада Патријаршија још за живота светог Саве основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. 

Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I је подигао на овом жичком метоху код Пећи цркву светих Апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу она је била и живописана. Храм се, нешто касније, почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче. 

Са северне стране овог најстаријег храма архиепископ Никодим је подигао цркву светог Димитрија око 1320. године. 

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник архиепископ Данило II саградио је са јужне стране Светих Апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао са јужне стране црквицу светог Николе. Испред три главне цркве архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високи пирг - кулу. У време архиепископа Јоаникија, око 1345. године, до тада неживописан храм светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV века су обављене и мање преправке у цркви св. Апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII века, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси. 

После турског освајања српске државе једно време замрла је жива активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба 1557. године удахнула је нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије: цркве се препокривају оловним плочама, храм светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/1621. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније патријарх Пајсије приступа и делимичној обнови цркве светих Апостола, па је, тада, 1633/1634. украшен зидним сликама западни део храма, у коме су старе фреске доста страдале. Исте године препокривена је и трпезарија. У то доба, средином XVII века, Пећка патријаршија успоставла и везе са руским царством. Њени игумани у Русији добијају поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима. 

Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима. За кратко време манастирски комплексје ограђен (1672/1673.), живописана је црквица светог Николе (1673/1674.), а потом је израђен иконостас за њу (1677.). 

У време аустро-турског рата крајем XVII столећа Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења.с

Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је, на доставу, 1688. године Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било тако велико да га је девет коња одвукло. Када је патријарх Арсеније III побегао у Аустрију 1689. године пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије са муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. У то време, 1722, добила је црква светих Апостола нов иконостас. 

Аустро-турски рат из 1737-1739. године донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој сеоби 1739, патријарх Арсеније IV Шакабента преноси у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце. 

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настоји да се манастир одржи. У цркви светог Димитрија поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију. 

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан паше босанског. Средином XIX века предузимљиви игумани подижу нова здања у манастиру: 1847 у југозападном делу порте на јазу обнавла се воденица, а 1850. гради се до ње конак. Око 1863. године израђен јс богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обнавља зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим Апостолима. Пећки еснафи са управом манастира 1889. године подижу зид са источне стране порте. Крајем XIX века, 1895, гради се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид са јужне стране порте. 

После завршетка Првог светског рата у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. г. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932. године обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата у комплексу Патријаршије изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981. године. 

Текст преузет са сајта “пројекат Растко”

Ризница

Некада богата ризница Пећке патријаршије је данас у великој мери осиротела. Ипак, с обзиром на српску историју која је препуна погрома, пожара и пљачки, сачуван је зачуђујуће велики број предмета. 

Библиотека данас броји 113 рукописа. Међу њима је и мањи број рукописа који су настали у време самосталности Српске цркве. Посебну вредност имају чувено Ромулово јеванђеље са краја 14. и почетка 15. века, и Диоптра, зборник поучних састава о чувању душе, које потиче из 15. века. 
Међу иконама, значајем се истичу три иконе из 17. века: велика икона Светих врачева Кузмана и Дамјана у дуборезном оквиру, житијна икона Светог Ђорђа и житијна икона Светог Јована Претече. 
Сачуван је велики број златарских радова, окова за јеванђеља, путира, свећњака, дарохранилица, рипида, као и других поклона знаних и незнаних даривалаца - хришћанских спахија, трговаца, занатлија, духовника, сељака - који су се и у тешким условима турског ропства старали о најважнијој српској светињи, никада не дозвољавајући да она сасвим запусти.

Припрата

Садашња припрата је доста измењена у односу на њен првобитни изглед. Историчари уметности и архитекте су уложили велики напор да реконструишу ово монументално и мајсторски изграђено здање. 
Припрата је била отворена са три стране лучним отворима, на спрату је имала катихумену, а испред се налазио пирг са капелом посвећеном Светом Данилу Столпнику. Унутрашњост приземља је по средини, целом ширином била подељена са пет стубаца који су подупирали сводове. 
Првобитни живопис је великим делом изгубљен. На западном зиду је сачувана монументална Немањића, врежа у коју су уплетени медаљони са стојећим или допојасним портретима владара из куће Немањића и других угледних чланова ове породице. 
Портрет ктитора припрате Данила ИИ је насликан изнад улаза у његову главну задужбину - Богородичину цркву. У припрати је сачувана и представа Богородице Млекопитателнице како доји дете Исуса. 
Око 1560. године су зазидани лучни отвори припрате. 
Уз улаз у цркву Светих Апостола је постављен патријаршијски престо на којем су поглавари цркве седели приликом заседања црквених сабора у припрати. 
Сликарство обновљене припрате потиче из 1565. године, из времена када је обнова Српске патријаршије донела општи замах уметничког стварања. Сликари су настојали да што тачније понове сликарство 14. века. У горњим зонама су исликане сцене из Календара, Васељенски сабори и сцене из живота и Парабола Христових. Уз фигуре појединачних светитеља, у доњој зони су насликани ликови новог ктитора, патријарха Макарија Соколовића, старих српских архиепископа и патријарха - чиме је наглашена дубока старост и континуитет Српске цркве. 
Вођа групе сликара који су живописали припрату био је познати и искусни зограф Андреја, а у групи се налазио и касније прослављени сликар и књижевник монах Лонгин. 
Својом вазаношћу за традицију ово сликарство је поновило ону суштинску идеју која, исказана на различите начине, постоји као основна мисао и потреба целог српског народа - дубока везаност за старе корене, националну династију и духовну традицију отелотворену у личности Светог Саве.

Читања: 2366

Недалеко од Ораховца налази се село Зочиште у коме је пре рата живело педесетак српских породица и исто толико албанских. 
Сви Срби из овога села су протерани 1999. године. 

''Манастир Св. Козме и Дамјана (познатији као зочиште) подигнут је у 14. веку, а први пут се спомиње 1327. године у хрисовуљи Св. краља Стефана Дечанског.'' 
Овај манастир ( познатији као манастир Зочиште) уништен је 21. јула 1999. године до темеља пред очима Кфора.
Скоро сви Срби са подручја орахвачких села су протерани, а куће и цркве порушене.

У мнастиру Зочиште до 1999. године монашким животом живело је седам монаха. Делови моштију чудотвораца Св. Козме и Дамјана, након прогона од стране локалних Албанаца пренете су у манастир Сопоћани. 

Након три године владика Артемије је уз помоћ Кфор-а служио литургију на рушевинама ове вековне светиње. Литургија се уз мали број верника и уз јако обезбеђење Кфора одвијала под ведрим небом и уз псовке и вулгарне повике окупљених Албанаца у близини манастира.

На велику радост овај божји храм у близини Ораховца први је обновљени правосални објекат од преко 150 порушених цркава за осам година. 
Отац Петар игуман манастира Ђурђеви Ступови преузео је на себе одговорност за обнову до темеља порушеног манастира у Зочишту. 
Обнову манастира помогао је Координациони центар за Косово и Метохију, заједно са људима добре воље широм света. 

Велики допринос обнављању овог храма дао је и Италијански Кфор који је задужен за обезбеђење. 

Крајем 2006 године радови на обнављању цркве и конака су приведени крају. Мошти светаца су враћене и после осам година налазе се на месту где припадају. На дан Св. Врача 2007 године владика Артемије са свештенством освештао је обновљеним манастир Зочиште. 

Данас у манастиру живи 4 монаха, под јаким обезбеђењем италијанског Кфора.

Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин 1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. 
Манастир се налази у селу Грачаница, 5 км. удаљен од Приштине. 

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. 

После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20 так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима. 
Након рата на Косову и Метохији 1999 године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. 
Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији. 

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена крајем 14. века у време Св. Кнеза Лазара. У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. 
Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роџества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. 

Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањичко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег. 
На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. 
Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379 и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 цм x 139 цм). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

Извод из књиге ''Манастир Драганац''
Приредио: Милорад Миња ФилићЈеромонах Кирило казује да је младић по имену Зеина из Косаче 1943. године немилосрдно секао и уништавао манастирску шуму и у томе није могао нико да га спречи. Много година потом, када се оиженио, почела су да му се рађају деца која су имала говорну ману (мутава). Касније се он сетио и схватио да га је Бог казнио што је секао манастирску шуму. 
Пре доласка међународних снага на Косово и Метохију 1999.године, отац Кирило је био једини калуђер у манастиру. Неки Албанци почели су немилосрдно да секу манастирску шуму . 
Отац Кирило је једнога дана смогао снаге да оде до њих и да их замоли да не секу манастирску шуму. 
Они нису хтели да га послушају већ су му грубо запретили. Отац Кирило се повукао, прекрстио и помолио Богу да уразуми насилнике. 
Тада је изненада стари дуб пао на неког Шиптара из Доњег Макреша. 
Остале шумокрадице су покушали да му помогну али нису успеле. Ту на месту где је секао манастирску шуму је испустио душу. 
Другом приликом по причању неких очевидаца Срба, након немилосрдне и бесомучне сече манастирске шуме, у повратку код места Грешета, посвађали су се крадљивци Шиптари и у међусобној пуцњави још један је погинуо. 

Неки Албанац из ових крајева причао је оцу Кирилу како је нека група Албанаца дошла са намером да сруши манастир. Томе су се наравно, мештани Албанци успротивили, а и догађај са двојицом пострадалих Албанаца уплашио је безумнике, и тако је светиња опстала. 
Тада је иста група или нека друга од 4-5 Албанаца, дошла у манастир и насилно узела манастирско возило (заставу 128) и отерала га. 
Отац Кирила је крађу пријавио али до дана данашњег нема одговора. 
Након ових догађаја испред манастира стационирана је јединица КФОР-а и престали многи напади на светињу и монахе. 
И данас, када су ове снаге повучене, на улазним вратима конака написано је (на енглеском, албанаском и српском) да је овај манастир под заштитом снага КФОРА. 

Након повлачења војника КФОРА испред манастира, настало је немилосрдно уништавање столетних стабала манастирске шуме. Исечено је према бројању и процени шумара Петра Стојановића из Горњег Кусца, око 4000 стабала. Када је шума већ била посечена неки сељани из Горњег Кусца хтели су само да покупе заостале гране. Међутим на срамоту, нови шумар, Србин, пријавио је ове несрећнике и тиме је шумска управа са себе и правих шумокрадица скинула кривицу.

Стефан Урош Трећи звани Дечански (1321-1331) родио се 1285 г. као дете Краља Милутина и Краљице Ане, бугарске принцезе удате за српског владара. Још као дете Стефан Урош провео је неко време у заточеништву татарског хана Ногаја. Од 1309 до 1314 био је управитељ Зете (данашње Црне Горе). Са својом првом супругом Теодором, такође бугарском принцезом, добио је два сина Душана и Душмана. Године 1314 дошао је у сукоб са својим оцем који га је неправедно оклеветаног дао ослепити и протерао га у Цариград. Након 6 година, на инсистирање византијског цара, краљ Милутин позвао је свога Сина Стефана Уроша у Србију и измиривши се са њим вратио га у пређашње достојанство. Св. Стефан је свима открио чудо свог исцелења које му је даровао Св. Николај још док је био у Цариграду. Након очеве смрти Стефан Урош је постао краљ Србије. 
У току своје десетогодишње владавине Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану отаџбине. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, у коме је на Велбужду, данашњем Ђустендилу 1330 године поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У овој бици посебно се истакоа млади принц Душан и његови витезови. Међутим, након победе над Бугарима незадовољна властела подстицала је сукоб младог принца са оцем. Стари краљ је недуго затим био ухапшен и заточен у утврђеном граду Звечан, код Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након смрти тело светог Краља Стефана је пренешено у његову цркву у Дечанима и положено у мермерну гробницу коју је Светитељ још за живота спремио. Након низа чудеса која је Бог пројавио над гробом праведника и мученика краља монаси су отворили гроб и пред њима су се указале целе и нетрулежне свете мошти. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 11/24 новембра. 

Стефан Душан, који је био познат и као Душан Силни, рођен је 1308 године. Године 1322 је крунисан заједно са својим оцем Стефаном Урошем као "млади краљ". Након збацивања с власти свога оца 1331, Душан је крунисан као једини суверени краљ Србије. Са својом супругом, бугарском принцезом, а сада већ српском краљицом Јеленом добио је сина познатог као Урош Пети, који је био и последњи владар династије Немањића. Након низа ратних победа, Душан је проширио српску краљевину на југ. У тренутку када је био на врхунцу своје моћи, српско царство се протезало од Јадранског па све до Егејског и Јонског мора. Цар Душан умро је изненада 1355 године и сахрањен је у својој задужбини, цркви манастира Свети Архангели код Призрена који је сада још у рушевинама. 

Стефан Дечански, изабравши погодно место за своју задужбину, саградио је манастирски град са јаким кулама, а потом је дао да се изграде монашке ћелије и остале потребне зграде. Поред манастира Стефан Урош је подигао и манастирску болницу која је деловала у Средњем Веку. Градња манастирског храма трајала је 8 година, од 1327-1335. године. Протомајстор храма био је мајстор Вита из Котора, "краљева града" како је остало забележено на једном од портала цркве. Котор је још од Немањина времена био један од важнијих градова српске краљевине. Остале грађевине саградили су локални мајстор Ђорђе са својом браћом Доброславом и Николом. Фреске су завршене 1350 године. Имена фрескописаца нису сачувана. Једино је остало име неког "грешног Срђа" који се потписао над једним стубом у цркви. Судећи по имену али и по стилу сликарства може се закључити да је цар Душан, који је завршио задужбину свог оца, након његове смрти, унајмио сликаре из Приморија, који су припадали тзв. "грчкој школи". Након смрти главног ктитора, Св. Стефана Уроша, Стефан Душан је пренео мошти свог оца у његову цркву. У храму се такође налазе и други гробови властеле, међу којима је и гробница Ђорђа Остроуше Пећпала за кога се верује да је био дародавац фресака у припрати. Историја манастира препуна је разних драматичних догађаја и обрта. Након Битке на Косову Пољу 1389 манастир Дечани, као и цело ово подручје српске државе нашло се изложено нападима турских завојевача. 

Крајем 17. века манастир је задесио пожар. Слично је било и средином 18. века. Када је Данило Паштровић Кажанегра преузео управу над манастиром 1764 он га је затекао готово у рушевинама. Једино је црква остала нетакнута. Манастир није имао ни кулу ни трапезу и у њему је живео само један монах. Данило је на себе узео обавезу да обнови манастирски комплекс. Под његовим руководством направљен је и иконостас који је до данас у цркви. Захваљујући његовим напорима манастир је поново оживео. Као резултат његових напора, архимандрит Данило је остао запамћен као други ктитор Дечанског манастира. 

Владари ослобођене Србије од самог почетка су увидели историјски и духовни значај Дечанске лавре и овој древној српској задужбини редовно су слали новчану помоћ и друге прилоге. Кнез Милош Обреновић је 1836 помогао да се направи велика трпезарија која је и до данас у употреби. Дарујући олово 1857 Кнез Александар Карађорђевић је омогућио да се препокрије кров цркве. Будући да је српски краљ Св. Стефан Дечански саградио задужбину за себе и своје потомке српски владари новијег времена осећали су посебну обавезу према овој задужбини. До данашњег дана дечанска црква остаје значајна не само због свог величанственог изгледа већ и високог квалитета материјала који је употребљен за њену градњу. 

Данас манастир живи са јаким братством од 35 младих моанха из свих делова наше отаџбине. Манастирско братство развило је разне монашке активности: дуборез, иконографију, превођење и издаваштво. 

Отац Гаврило, монах Дечанског манастира рођен је у Мостару у Херцеговини у богатој породици винских трговаца. Придружио се дечанском братству пред Други светски рат где је замонашен и рукоположен за ђакона. Отац Гаврило је био посебно талентован за стране језике и течно је говорио италијански што је било од велике користи за манастир у време италијанске окупације Косова и Метохије у време Другог светског рата. Одмах након рата ухапсили су га комунисти као "издајника" и "противника револуције" и мучили га сурово у затвору у Пећи. Напослетку је неправедно осуђен на затвор у злогласној казнионици у Сремској Митровици где је умро у понижавајућим условима 1946. године.

Текст и слике преузете са сајта www.kosovo.net

АЈКОБИЛА, ХАЈКОБИЛА (ПРИШТИНА) Ајкобила код Приштине је данас албанско село. Село је у средњем веку било српско и звало се Прождрикобила, по властелину Дабижаву Прождрикобили. Када су се у 18. веку Албанци доселили у овај крај, српски назив села су превели на свој начин. У данашњој џамијској махали налазе се остаци порушене српске цркве. 

АЈНОВЦЕ (КОСОВСКА КАМЕНИЦА) Ајновце се налази близу Косовске Каменице. Први пут село се помиње почетком 14. века под нешто другачијим именом. У селу постоје остаци више сакралних објеката. У Доњим Ајновцима очуване су импозантне рушевине манастира под називом Тамница и цркве из 14. века, која је подигнута на темељима рановизантијске базилике. По облику основе и обради фасада, црква манастира Тамница подсећа на Грачаницу, па у науци постоји мишљење да је архитектура ајновачке цркве претходила Грачаници. У цркви су очувани фрагменти живописа. У старом српском гробљу на месту Раван код Ајноваца постоје остаци друге цркве, зарасли у шипражје. 

БАБИН МОСТ (ПРИШТИНА) У селу Бабин Мост код Приштине постојала је у 14. веку православна црква Богородичиног Покрова. По предању, цркву је подигла кнегиња Милица после Косовског боја 1389. године, као маузолеј погинулим косовским јунацима.На основу сачуваног турског пописа из средине 15. века, зна се да је тада у селу било 33 српске куће, а на челу списка се именом помиње православни поп.У 20. веку је на месту старе цркве подигнута нова, такође посвећена Богородичином Покрову.После Првог светског рата, на црквеном гробљу су до косовских јунака покопани српски ратници погинули на околним ратиштима. 

БАБЉАК (УРОШЕВАЦ) У селу Бабљак код Урошевца у немањићко време постојала је православна црква.Године 1455, када је рађен турски попис, село Бабљак је имало 7 српских кућа и православног попа.За време аустријских похода крајем 17. и почетком 18. века црква је са целим селом била разорена. Касније су је сељани обновили и посветили је Св. Тројици. 

БАЊА (МАЛИШЕВО) Село Бања код Малишева добило је име по тамошњем јаком топлом и лековитом извору.Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана.Изнад села су постојале две цркве, које су сељани звали Киша и Друга Киша. 

БАЊЕ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Недалеко од Косовске Митровице налази се српско село Бање, тако названо по неколико извора топле воде.Као српско село први пут се помиње у турском попису из 1455. године. Усред села је постојало старо црквиште на којем су сељаци, између два светска рата, подигли нову цркву. Приликом градње, употребљавали су и камену пластику са старе цркве.Уз цркву се налази старо и ново гробље, а најбоље су очувани камени надгробни споменици из 19. века. 

БАЊЕ, БАЊА РУДНИЦКА (СРБИЦА) Недалеко од Пећи налази се српско село Бање. У 13. веку краљ Стефан Урош И даровао је ово село манастиру Грачаници, о чему сведочи сачувана даровница.Сеоску цркву је подигао дворјанин српског деспота Ђурђа - властелин Родоп, и посветио је Св. Николи. Том приликом властелин је цркви даровао и звона. Она су сачувана и данас се налазе у Пећкој патријаршији и Народном музеју у Београду. Ктитор цркве Св. Николе сахрањен је у својој задужбини и ту се налази његова надгробна плоча.Између два рата црква је обновљена, али су је за време Другог светског рата албански фашисти опљачкали, а иконостас су срушили и затрпали га камењем. Године 1971. црква је поново обновљена. 

БАЊИЦА (ИСТОК) У селу Бањица, недалеко од Глоговца, на једном крају данашњег муслиманског гробља откривени су остаци рановизатијске цркве. По предању, ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена највећем српском светитељу - Светом Сави.Према турском попису из 1455. године у селу је било око 30 српских кућа, на челу са сеоским попом. 

БАЊСКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је измедју 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша ИИ Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази. И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и \"палатом царском\", Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства. Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција. Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима. Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион - Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило ИИ, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана. По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама. Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христосом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове - романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске. Главни понос Бањске било је чувено \"бањско злато\", опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара - манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената. Од осталог блага - икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила ИИ, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: \"Ко га носи, помози му Бог\". Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду. 

БАРАНЕ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи смештено је српско-албанско село Баране. У време турског пописа из 1485. године у Баранима је било преко 50 српских кућа, а постојао је и истоимени манастир који је већ тада био опустео. У селу постоји место где је некада било српско гробље. 

БАТУСЕ (ПРИШТИНА) Близу ушћа реке Грачанице у Ситницу, недалеко од Приштине, налази се српско село Батусе.Први очувани помен о њему датира из 1316. године. Те године српски краљ Стефан Милутин даровао је Батусе манастиру Грачаници. У турском попису из 1455. године наводи се да село има преко 80 српских кућа и православног свештеника. У селу је постојала стара црква, обновљена 1936. године.Године 1986. српски и црногорски житељи Батуса упутили су петицију и походили скупштину Србије и Југославије због насиља које су над њима вршили тамошњи Албанци, њихови суседи. 

БАТУСА (ЂАКОВИЦА) Недалеко од Ђаковице налази се село Батуша.Године 1330. српски краљ Стефан Дечански је село и сеоску цркву Св. Николе даровао манастиру Дечанима, чији је био ктитор.У турском попису из 1485. године наводи се да у селу има 47 српских кућа и један православни свештеник. Године 1868. тадашњи руски конзул у Призрену затекао је у Батуши свега 8 српских староседелачких породица.Данас у Батуши нема ниједног Србина. Наместо православне цркве Албанци су подигли џамију, узевши материјал за грађу са некадашње цркве. 

БЕЛА ЦРКВА (ОРАХОВАЦ) Близу Ораховца налази се некадашње српско село Бела Црква. Под данашњим именом село се први пут помиње 1327. године, у повељи Стефана Дечанског манастиру Хиландару.У селу су остаци неколико хришћанских цркава.Најстарија је рановизантијска црква посвећена Св. Врачима, уз коју је откопана некропола из 12. века.Друга је црква Св. Илије, која се помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године.У засеку Поповићи, који је у 19. веку прешао у муслиманску веру, налазила се црква Св. Јелене. На брежуљку више села постојала је и црква посвећена Св. Арханђелу, у народу познатија као Свети Ранђо.До године 1975. у Белој Цркви код Ораховца било је 30 српских кућа.

БЕЛАЈЕ (ДЕЧАНЕ) Недалеко од Дечана налази се село Белаје. У средњем веку Белаје је било српско село, али се православно становништво одржало само до средине 19. века.Изнад села, у стенама Белајске планине, разбацане су монашке испоснице које полазе од манастира Дечана и простиру се у појасу дугом десетак километара. Њихов тачан број се ни сада не зна. Најранији помен неке од ових испосница је крајем 13. века. Најпознатије су: Испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег српског патријарха) и Белајска испосница.У средњем веку у Белајској испосници је био смештен преписивачко-књижевни центар. Међу предметима од злата и сребра који су се чували у ризници ове испоснице налазила се једна тамјаница врхунске златарске израде, као и један изузетно израђен бокалчић. Сачуван је и леп живопис из 14. века. 

БЕЛИЦА (ИСТОК) У писаним изворима село Белица се први пут помиње 1485. године, када је рађен турски попис. Тада је имало 25 српских домаћинстава.У селу се налази црква Лазарица, крај које се на Видовдан (28. јуна) одржава сабор. Старији патрон цркве је био Свети Ђорђе.Црква је вероватно подигнута у 14. веку. Потом је била разорена, па је обнављана у 16, 17. и 18. веку. Стручна обнова извршена је 1966-68. године.Око цркве су остаци старог српског гробља. У албанском делу села су очувани остаци једног црквишта за које се не зна коме је било посвећено и када је црква срушена.

БЕЛО БРДО (ЛЕПОСАВИЋ) Бело Брдо се налази испод највишег врха на Копаонику.Први писани помен о овом селу је из 1438. године када је у њему радио рудник олова и сребра, а при руднику постојала већа дубровачка насеобина. Негде у другој деценији 16. века, по доласку Турака, рудник је затворен а насеобина је нестала. У наше доба рудник је поново отворен.У селу су остаци средњовековних окана, шљакишта и неиспитано црквиште. 

БЕЛО ПОЉЕ (ИСТОК) Бело Поље је велико село код места Истока. Подељено је на српско и турско насеље.Село се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Уроша И, издатој 1254/64. године.У српском Белом Пољу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак. По предању, ту се налазио манастир са црквом Св. Спаса.

БЕЛО ПОЉЕ (ПЕЋ) На два километара од Пећи налази се српско село Бело Поље.У турском попису из 1485. године у селу је забележено укупно 129 хришћанских обвезника, међу којима су поименце поменута два православна попа и једна калуђерица удовица.У селу и његовој непосредној околини постоје остаци трију цркава. Прва је црква Ваведења Богородице, која је подигнута 1868. године на темељима старије цркве, а уз материјалну помоћ тадашње руске царице Марије Александровне.Остаци друге цркве, која је вероватно била посвећена Богојављењу, налазе се изнад села, на брду званом Крст.Изнад села су и остаци пећине Цареве столице, за коју предање каже да је била испосница неке царице. 

БЕЛУЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На левој страни Ибра, код Лепосавића, смештено је село Белуће. У најранијем сачуваном, турском попису из 1455. године у Белућу је било 35 хришћанских кућа.У селу се налазе остаци цркве и старо гробље. 

БЕРИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Први пут село Беривојце се помиње у турском попису из 1455. године. Тада је имало 22 српскадомаћинства. Вероватно је имало и цркву, јер се помиње православни поп.На три километара западно од села налази се црква Глобарица, Ђелија Глобаричка или црква Светог Јована која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија, почетком 17. века. Изнад улаза у наос цркве сачувани су делови ктиторског натписа из којег се види да је било више ктитора.Црква је стручно конзервирана и обновљена 1966/67. године, али је остала усамљена и без опслужења. 

БИЛИНЦЕ (ГЊИЛАНЕ) На десетак километара од Гњилана налази се српско-албанско село Билинце. У селу је порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаја, изнад насеља, рушевине неког великог манастира. 

БИЛУСА (ПРИЗРЕН) Недалеко од Призрена смештено је албанско село Билуша, које је некада било српско.У писаним изворима село се први пут помиње 1308/9. године, у повељи краља Стефана Милутина којом се манастир Св. Димитрија у Билуши прилаже хиландарском пиргу Хрусији. Локалитет овог манастира, о коме говори Милутинова даровница, до данас није утврђен.У близини села, на месту које се зове Калуђерски крш, још се налазе остаци некадашње испоснице. Седамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену записао је да је у селу Билуши затекао српски живаљ, али да неће проћи ни десет година када ће српски језик ту постати туђим. 

БИНАЧ (ВИТИНА) Село Бинач код Витине се први пут помиње 1019. године, у повељи византијског цара Василија ИИ. Претпоставља се да је у то време седиште епископије био манастир Св. Арханђела Михаила, познат као Бинач. Последњег духовника овог манастира су 1867. године заклали Албанци у његовој манастирској ћелији, а манастирску земљу су присвојили.Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Очуван је млађи слој живописа из 16. века, а од вредних предмета једна кадионица из 14. века. У манастиру су некада боравиле 2 или 3 монахиње.У селу и околини се налазе остаци цркава Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе. Овај манастир је порушен после 1999 године. 

БИСТРАЖИН (ЂАКОВИЦА) Десетак километара источно од Ђаковице смештено је село Бистражин.Село се први пут помиње у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана из 1348. године.На брегу изнад села, на старим темељима, измедју Првог и Другог светског рата подигнута је лепа и скромна сеоска црква. Она је разорена и спаљена априла 1941. године, када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је српско гробље које је последњих деценија често скрнављено од стране албанских националиста. У селу више нема Срба. 

БИСТРИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Бистрица удаљено је двадесетак километара од Лепосавића. Бистрица се први пут помиње 1315. године, у Светостефанској хрисовуљи краља Стефана Милутина. У селу се налазе остаци цркве и старо гробље. 

БОБ (КАЧАНИК) Село Боб је удаљено непун километар од насеља Качник. Старо село је уништено у Аустријско-турском рату 1689/90. године. На месту које се зове Црква налазе се остаци црквене грађевине која је имала две фазе градње: старију - рановизнатијску, и новију - из српског позног средњег века (14 -15. век). Уз цркву је и старо гробље. Село је сада албанско. 

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА (ПРИЗРЕН) Црква Богородице Љевишке је катедрална црква града Призрена и седиште призренске епископије још од времена византијске владавине на овим просторима. Саграђена је у 10. веку, као једноставна тробродна базилика у стилу византијске архитектуре, и посвећена је Успењу Богородице. Црква је вероватно страдала крајем 12. века, у сукобима српског великог жупана Стефана Немање и византијског цара Манојла Комнена. Око 1214. године Немањин наследник на престолу, Стефан Првовенчани, прикључио је призренску област српској држави. После проглашења самосталности српске цркве 1219. године и црквене реорганизације, архиепископ Сава И је на место грчког епископа поставио српског. Црква је тада адаптирана, док је темељна обнова извршена 1306/07. године у време краља Стефана Милутина, који је приложио цркви многа имања и друге приходе. После проглашења Српске патријаршије 1346. године црква Богородице Љевишке је подигнута на ранг митрополије. Од Турака је први пут пострадала 1455. године, када су јој одузета сва имања. После Друге сеобе Срба под архиепископом Арсенијем ИВ Шакабентом црква је потпуно запустела. Турци су јој дозидали минаре и преградили је изнутра, претворивши је тако у џамију. Споља и изнутра су је премалтерисали и окречили, обијајући фреске да би нови слој малтера лакше прионуо. Богородица Љевишка је поново постала хришћански храм након ослободјења Призрена 1912. године; минаре је укоњено 1923. године. Темељна конзервација и рестаурација архитектуре и живописа изведени су између 1950. и 1953. године. Приликом обнове у време краља Милутина на темељима старе цркве подигнут је заправо нови храм. На спољашњем зиду, у централној апсиди, сачуван је натпис у опеци из кога се сазнаје да су обновом руководили призренски епископи Дамјан и Сава - будући архиепископ Сава ИИИ, а да су протомајстори били Никола и Астрапа. Претпоставља се да је Никола био протомајстор градитељ, а Астрапа водја сликарске тајфе. Пред градитеље је био постављен сложен задатак: на основи старе базилике требало је подићи грађевину која истиче градитељске идеале новог времена - централни план, сложен систем сводова и вишекуполну артикулацију највиших зона. У том спајању концепција дошло је до деформације плана јер два реда нових стубова стварају утисак базилике унутар грађевине. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи простор цркве наткриљен је великом куполом на доста високом тамбуру, а у угловима су постављена још четири мала кубета. Због разних нивоа купола, као и снажно истакнутих калкана, храм споља делује веома живописно. Са западне стране цркве саградјена је отворена спољашња припрата са капелама на спрату. Измедју њих се издиже лак и витак звоник. Фасаде су зидане комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера, те својим бојама употпуњују богати живот мајсторски компонованих облика. И сликари су били на висини задатка. Не дирајући фреске позног комнинског стила, које су преостале из старије грађевине (Свадба у Кани и Исцељење слепог, сада у Народном музеју у Београду), остварили су сликану целину у најчистијем класицистичком стилу ренесансе Палеолога. Мада је велики део ових фресака уништен, ипак се може реконструисати првобитан распоред појединачних фигура, сцена и циклуса. Као и у остварењу градитеља, и у сликарском делу се осећа двојакост задатка који је требало решавати. Сликар стално испољава тежњу да сачува монументалност целине, а да испоштује жељу програмског саветника, вероватно епископа Саве, и уведе нови стил ликовног представљања који је тражио пуно детаља, пуно учесника у композицији, мноштво симбола и атрибута уз насликане ликове. Зограф је ипак успео да помири те две тежње и да створи изузетно велики број фресака и циклуса, које не делују претрпано. У централној куполи је насликан Христос Пантократор, а у бочним куполама други Христови видови (Емануил, Христос у својим годинама, Старац дана и Јереј). У тамбуру су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти са персонификацијама божје мудрости. У олтарској апсиди се налази монументалана представа Богородице Оранте и, испод ње, Поклоњење Агнецу. У вишим зонама наоса и бочних бродова сачувани су делови циклуса Великих празника, Чуда, Парабола и Мука Христових, као и Васељенски црквени сабори. У доњој зони су стојеће фигуре светих ратника, светих лекара, мученика, пустиножитеља и светих жена. У југоисточној капели је циклус посвећен Светом Николи. Унутрашњом припратом доминирају портрети ктитора краља Милутина и његових светородних предака: од портрета Милутиновог оца - краља Уроша И - остао је само натпис, док су боље очувани ликови Симеона Немање, архиепископа Саве И, Стефана Првовенчаног и вероватно Стефана Дечанског, тадашњег престолонаследника. Уз развијену композицију Страшног суда, пуну необичних детаља, на западном зиду и на сводовима у спољашњој припрати насликани су портрети српских архиепископа и призренских епископа. Сачуване су још представа Префигурације Богородице, илустрација песме Пророци су те одозго наговестили и Лоза Јесејева. Теолошки учено, класицистички строго у односу између фигуре и текста, и наративно у сликарском језику, сликарство цркве Богородице Љевишке је први пут у Србији изразило нова теоријска схватања како у погледу распореда, избору тема и теолошкој интерпретацији, тако и у већем отварању сликарства према непосредним импулсима живота. Овај храм је под заститом Немацког Кфора, али је упркос тој чињеници овај храм био у пламену 17. марта 2004. године.

---

БОГОШЕВЦИ (ПРИЗРЕН) Први пут Богошевци се помињу уСветоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу постоје остаци двеју цркава.Црква Светог Николе се налази на сеоском гробљу. Живопис цркве је дело сеоских мајстора са краја 16. и почетка 17. века. У цркви се чува један изузетно редак и вредан примерак висеће кадионице из 14. века. У засеоку Пеичићи налази се храм Успења Богородице. У храму се налазио антиминс са својеручним записом патријарха Арсенија ИВ. На крају записа стоји година 1725, па се претпоставља да је црква вероватно тада и саграђена. 

БОРЧАНЕ (ЛЕПОСАВИЋ) На десетак километара од Лепосавића смештено је старо село Борчане. Борчане се први пут помиње у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина из 1315. године.На брегу изнад села, на темељима старије грађевине, у 19. веку је подигнута црква. 

БОСТАНЕ (Ново Брдо) Овај некада највећи средњовековни град од кога је као успомена остала кула на врху планине у себи је имао 7 цркава од којих су 5 биле православне и 2 католичке. Након турске инваyије на овај град највећа црква бива претворена у дзамију а остале бивају уништене. Српско село Бостане, у подножју Новог Брда код Гњилана, први пут се помиње 1432. године.На падини изнад села се налазила Сашка (Латинска) црква, коју су у средњем веку подигли чланови дубровачке трговачке колоније и познати новобрдски рудари. У цркви су откривене породичне гробнице и једна остава сребрног накита. Црква је страдала вероватно крајем 17. века. Друга црква се налази у самом селу. Подигнута је половином 19. века а посвећена је Богородици. Приликом градње коришћен је материјал са старе новобрдске цркве, коју су Турци разорили одмах по заузећу тврђаве. Око цркве је и старо српско гробље. 

БРАДАШ (ПОДУЈЕВО) Велико српско насеље Брадаш код Подујева помиње се први пут у турском попису из 1455. године. Тада је имало 36 српских кућа и два попа, да би средином 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи били су Срби који су потом примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве, док данас постоји само једно црквиште. Зна се да је у 19. веку са највеће брадашке цркве узиман материјал, који је довлачен за зидање велике Пашине воденице. Остаци друге две цркве сада сељацима служе као мајдани камена. 

БРАИНА (ПОДУЈЕВО) О селу Браина код Подујева постоји више писаних помена из средњег века. Најранији помен датира из 1355. године, када је српски цар Стефан Урош ИВ даровао метохију Пречисте Браинасе руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори.У турским пописима из 1455, 1477. и 1487. године наводи се да у Браини има 67 српских кућа. У 14. веку у селу су постојале три цркве. Наместо њих, сада се у селу налазе остаци једне цркве зарасле у шибље и коров, темељи цркве која је можда била посвећена Светом Николи и старо српско гробље, оскрнављено у Другом светском рату. 

БРВЕНИК (ПОДУЈЕВО) Двадесетак километара од Подујева, под брдом Брвеник, смештено је истоимено село. У средњем веку ту се налазио значајан рудник обојених метала, који је средином 15. века опустео. Изнад села су остаци старог града Брвеника, са црквиштем у средишту. Народ овај град зове Мусин Град и везује га за породицу зета српског кнеза Лазара - челника Мусу и његове синове, који су погинули на Косову 1389. године, бранећи српску државу од Турака. 

БРЊАК (ИБАРСКИ КОЛАСИН) Брњак код Ибарског Колашина је велико српско село раштрканог типа, са мноштвом заселака. У средњем веку ту је било омиљено ловиште српских краљева. У историји је ово место најпознатије по дворцу српске краљице Јелене, жене краља Стефана Уроша И, која је родом била из француске лозе Анжујаца. Са њеним дворцем традиција повезује бројне рушевине у околини места. У турском попису из 1455. године каже се да Брњак има 30 српских кућа. Према записима из каснијег турског доба, у близини манастира Светог Петра Коришког и његове испоснице пронађене су мошти овог пустињака и светитеља. Српски сељаци су их кришом пренели у манстир Црна Река у Сјеници и тако их сачували да не буду спаљене од обесних суседних Арбанаца. У селу се налазила црква Св. Недеље од које су данас остале само рушевине. 

БРЊАЧА (ОРАХОВАЦ) У Подримљу, недалеко од Ораховца, налази се српско село Брњача. Најстарији помен о овом селу је у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, када је оно изгледа било задужено за бригу и узгој краљевих паса. У турском попису из 1485. године помиње се да у селу има 40 српских кућа.Брњача је сада сеоце са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала још у 14. веку. Црква је више пута страдала и обнављана је у неколико наврата, а последњи пут 1975. године. Са западне фасаде цркве скинута су два рељефа из 16. века, који се сада чувају у Народном музеју у Београду. 

БРОД (ДРАГАШ) Шарпланинско село Брод, код Драгаша, први пут се помиње у Светоарханђелској повељи из 1348. године. Тада је било насељено хришћанским живљем, док је данас највеће муслиманско село српског говорног подручја у тој жупи.У селу су некада постојале три цркве. Црква Св. Димитрија, којој данас нема ни трага, по предању је била и манастир и владичанска столица.Уз цркву Св. Пантелејмона се налазило гробље на коме је, средином 19. века, сахрањена последња Српкиња из села.Црква Св. Николе се тешком муком одржала све до 1861. године, док су фреске на њеним разрушеним зидовима биле очуване до 1937. године. Испод села, на месту данашњег сточног гробља, налазило се старо хришћанско гробље. 

БРОД (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о селу Броду код Урошевца датира из 1455. године. У турском попису, који је тада урађен, побројано је 38 српских кућа, са сеоским попом на челу списка.Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У самом селу налазе се остаци српског гробља, које је сачувано заслугом албанског рода Смаилаја, чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас албанско. 

БРОДОСАВИЦЕ (ДРАГАШ) Село Бродосавице код Драгаша помиње се први пут у повељи краља Стефана Дечанског из 1330. године. Иако је потпуно исламизовано у 17. веку, до данас је задржало свој првобитни српски назив.Изнад села су остаци неке веће цркве, која је могла бити и манастир.По околним брежуљцима расејане су рушевине малог средњовековног града Зиново. 

БРУТ (ДРАГАШ) Данас је Брут код Драгаша чисто алабанско село. На месту Вакуф сачувано је старо српско гробље са срушеном црквом. 

БУБЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) У Ибарском Колашину смештено је српско село Бубе, које се не помиње у старим писаним изворима.На сеоском гробљу сачувани су српски надгробни споменици рађени на начин који се среће у сливовима река Ибра, Рашке и Студенице.Изнад села се налазе остаци главне сеоске цркве и црквеног дома. 

БУДИСАВЦИ (КЛИНА) У Хвосну, двадесетак километара од Пећи, налази се село Будисавци.Најранији помен о Будисавцима датира из 1455. године, када су, по турском попису, у селу постојала 32 српска и једно муслиманско домаћинство.Манастир Будисавци са црквом Св. Преображења саграђен је у првој половини 14. века, али је вероватно брзо пострадао јер га је већ 1568. године обновио патријарх Макарије. Живопис цркве је толико оштећен да од првобитних фресака из 14. века готово нема видљивих остатака. Само је делимично сачувано сликарство из времена Макаријеве обнове. Из манастира Будисавци потиче икона Преображења Господњег, која се сада чува у Народном музеју у Београду. 

БУЧАНЕ (ПЕЋ) Село Бучане се први пут помиње у турском попису из 1485. године. Тада је било подељено на Горње и Доње Бућане, и укупно је имало више од 50 српских домаћинстава.Године 1806. четрнаест српских породица из сеоског братства Стојковића је прешло у ислам, а остали братственици су се у три партије иселили у Србију, Црну Гору и Захаћ код Пећи. У селу постоји старо гробље са више од 50 споменика и остаци црквишта.

ВАГАНЕШ (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Старо село Ваганеш код Косовске Каменице добило је име по словенској речи \"ваган\" - што значи суд за мерење жита. Ваганеш се први пут помиње 1435. године у дубровачким трговачким књигама. Године 1355. изнад села је подигнут манастир посвећен Светој Богородици. Сачувана су два ктиторска натписа властелина Дабижава, која сведоче о времену градње, као и око 20 квадратних метара фреског сликарства. Црква је конзервирана 1963. године. Око ње се налазе остаци средњовековног и новијег српског гробља. 

ВЕЛЕЖА (ПРИЗРЕН) У Призренском подгору налази се село Вележа, које је данас насељено албанским становништвом. Године 1348, када се Вележа први пут помиње у даровници цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена, село је било српско и у њему се налазила православна црква. Крајем 19. века, према запису руског конзула у Призрену, село је имало 8 српских и 3 латинске куће. Данас се у близини села налазе остаци старе цркве Свете Пречисте, са српским гробљем. 

ВЕЛИКА ХОЧА (ОРАХОВАЦ) Село Велика Хоча, које се налази недалеко од Ораховца, спада у ред најстаријих српских насеља у Метохији. Велика Хоча се први пут помиње у даровном писму Стефана Немање Хиландару, из 1198/9. године. Зна се да је 15. веку имала свој трг. У селу се очувао велики број цркава. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. веку, а обновљена у 16. веку. Црква Св. Јована и црква Св. Стефана потичу из 14. века и обе су обновљене у 16. веку. У селу се налазе и три цркве из новијег времена, а очувани су остаци још пет цркава. Од доба цара Стефана Душана виногради Велике Хоче припадају манастиру Дечани, чији монаси и данас користе исте винарске подруме у селу. До агресије НАТО-а на Косово 1999. године у насељу Велика Хоча није било ниједне албанске куће. 

ВИТИНА КОСОВСКА (КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ) Први писани помен Витине је из 1258. године, када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао ово село од 1867 душа манастиру Св. Ђорђа код Скопља. У турском попису из 1455. године стоји да село има 104 српске куће и хришћанског попа. У селу постоји црква брвнара из 1785. године и камена црква из 1865. године. 

ВОЈСИЛОВИЦА (ПРИШТИНА) Недалеко од манастира Грачанице у 14. веку је саграђен манастир Војсиловица. По предању, подигла га је српска краљица Симонида која је била грчка \"васиљевица\" - царска кћер, по чему је манастир и добио име. Не зна се тачно да ли је био посвећен Светом Василију Великом или Рођењу Богородице. Из тог времена сачуван је само манастирски типик. У 16. веку у манастиру је постојала јака преписивачка радионица. Сачувано је неколико преписа, са бројним записима српског патријарха Пајсија. Његов последњи запис је из друге половине 18. века, а говори о запустелој Војсиловици и преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су каменове из Војсиловице за изградњу своје цркве посвећене Св. Николи. Други део однео је приштински паша у 19. веку за изградњу своје воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и манстирски простор Војсиловице данас су заштићени законом. 

ВРАНИШТЕ (ДРАГАШ) Некада православно, а сада муслиманско село српског говорног језика, Враниште се први пут помиње у Арханђеоској повељи цара Стефана Душана из 1348. године. Зна се да је почетком 20. века у селу још живела једна православка, којој су њени поисламљени синови одредили кутак у соби где ће на свој начин обављати хришћански обред. У Враништу су сачувани остаци старог хришћанског гробља и три црквишта. Изван села се налазе остаци цркве за коју се мисли да је била манастир. 

ВРАЧЕВО (ЛЕПОСАВИЋ) Село Врачево код Лепосавића добило је име по цркви Св. врача Кузмана и Дамјана. Према несигурним подацима, црква је подигнута 1316. године, али је већ после Косовске битке 1389. године била потпуно спаљена. Обновљена је у другој половини 16. века, али је у наредним вековима више пута поново рушена, паљена и пљачкана. Изнова је саграђена 1860. године, а 1863. године при њој је отворена прва српска школа са кухињом у овим крајевима. Последњи пут црква и школа су пљачкане и паљене 1912. године, за време Балканског рата. 

ВРБНИЦА (ПОДУЈЕВО) У средњовековном селу Врбница код Подујева постојао је манастир Св. Мине. По турском попису из 1455. године у њему су још ревновала три калуђера, а помиње се и сеоски поп. И село и манастир су касније запустели. 

ВРБОВАЦ (ВИТИНА) У српском селу Врбовац код Витине постојала је у средњем веку црква која је касније разрушена. На њеним темељима је у 19. веку саграђена црква Св. Димитрија, у коју је уклопљен сачувани део фреске из олтарске апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић, који је почетком 20. века службовао у Приштини као вицеконзул, забележио је у свом извештају да су Албанци \"6. јула 1907. године обили цркву, све иконе покршили и поломили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, сребрне ствари као крстове и путир и друго однели са собом и на тај начин опустошили цркву\". После овог пустошења, а због све учесталијих напада иноверника, мештани Врбовца су око цркве подигли масиван зид. Данас ово село Срби све више напуштају по албанским зулумом. 

ВРЕЛА (ИСТОК) Први помен Врела код Истока датира из 1397. године, када је српска кнегиња Милица приложила манастиру Дечанима вреоски заселак. У попису из 1485. године помиње се тамошњи манастир Богородице Хвостанске, са пет калуђера у њему. Једно време манастиром је управљао будући српски патријарх Макарије Соколовић. У близини манастира се налазе остаци безименог утврђења, а високо у стенама Црвеног Крша је откривено неколико испосница. 

ВУЧИТРН Град Вучитрн је данашње општинско средиште на Косову. Од средњег века овај град је био важан центар трговине са Дубровником. У њему се налазио двор господара Вука и Ђурђа из српске владарске куће Бранковића. Током 14. и 15. века у граду је било смештено средиште турске управне власти. У пописима који су радјени почетком 16. века помиње се да је у вучитрнском санџаку било \"укупно манастира и цркава 52\". Једно време Вучитрн је био и седиште српске митрополије. Према народном предању, на месту данашњег муслиманског хамама и текије налазила се православна црква. Данас у Вучитрну постоји црква Св. Илије, која је подигнута 1834. године. Она је доста укопана у земљу да не би прелазила висину коју су турске власти прописивале за хришћанске богомоље. У овом граду данас нема Срба. 

ГЛОБОЧИЦА (КАЧАНИК) Село Глобочица код Качаника први пут се помиње 1389. године, када га је господар Андрејаш, син краља Вукашина и брат Марка (Краљевића), приложио манастиру Св. Андрије код Скопља.Село је било словенско, са православним живљем и црквом Св. Николе, која је касније уништена до темеља. У Глобочици данас више нема Срба. 

ГЊИЛАНЕ Град Гњилане је данашње управно средиште Горње Мораве. У средњем веку град се звао Морава и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара. У турском попису из 1455. године наводи се да у Гњилану има 41 српско домаћинство, на челу са попом.Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава.Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце. Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци доста великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе. Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда. После 1999. год. у овом граду живи једва педесетак Срба од 15000 колико их је било пре 1999, год. 

ГОДАНЦЕ (ГЛОГОВАЦ) На десетак километара од Глоговца налази се албанско село Годанце. Под нешто другачијим именом оно се први пут помиње 1365. године у даровници српског господара Вука Бранковића манастиру Хиландару на Светој Гори.У турском попису рађеном 1455. године записано је да у селу живи 30 српских породица, са православним попом.До 17. века Годанце је имало српску цркву. 

ГОЈБУЉА (ВУЧИТРН) У подножју Копаоника смештено је српско село Гојбуља. По турском попису из 1455. године село је имало 33 српске куће и цркву која је вероватно била посвећена Светој Петки.На темељима те старе цркве, која се налази на сеоском гробљу, године 1986. подигнута је и освештана нова црква Св. Петке. 

ГОРАЖДЕВАЦ (ПЕЋ) Недалеко од Пећи налази се српско село Гораждевац.Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи.По турском попису из 1485. године забележено је да у селу има 28 српских кућа, међу којима и дом српског попа. У селу се налази најстарија црква брвнара у Србији, подигнута у 16. веку. Посвећена је Св. Јеремији. На иконостасу су сачуване двери из 16. века, а у цркви неколико икона, књига и свештених сасуда.Године 1926. у близини старе цркве је саграђена нова црква, посвећена Покрову Св. Богородице. 

ГОРИОЧ (ИСТОК) Исток је садашње општинско средиште у Метохијском подгору.Под истим именом се први пут помиње 1348. године, у повељи српског цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела код Призрена.У насељу и његовој непосредној околини сачувани су остаци неколико сакралних објеката. Усред насеља су остаци старе српске цркве и хришћанског гробља.Нова црква, посвећена Св. Апостолу Петру и Павлу, подигнута је 1929. године. Крајем 1943. и почетком 1944. године, албански фашисти су је претворили у својеврстан логор, у коме су месецима даноноћно држали заточене Србе из Истока и оближњих села. Из цркве су их потом интернирали у политичке и радне логоре по Албанији и Италији.Изнад Истока, на месту Бела стена, налази се манастир Гориоч, који је метох манастира Дечана. По предању, источки манастир је подигао Стефан Дечански и посветио га Светом Николи у знак захвалности светитељу што му је на том месту исцелио \"огореле очи\". Отуд манастиру и име \"Гори-оч(и)\" или \"Огори-оч(и)\". На месту старе цркве Св. Николе, која није сачувана, у 16. веку је саграђена нова црква. У току Другог светског рата и Гориоч је служио албанским фашистима као затвор за Србе и Црногорце. Марта 1983. Албанци су покушали да у Гориочу силују седамдесеттрогодишњу калуђерицу. У цркви Св. Николе сачувана је збирка од 11 икона са записима из 16, 17. и 18. века. Манастир је имао богату збирку српских средњовековних рукописних књига, које су средином 19. века пренете у Русију и данас се чувају у Државној јавној библиотеци у Лењинграду. 

ГОРЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Село се први пут помиње у турском попису уз 1455. године као велико насеље са 47 српских кућа и два сеоска попа.У селу се налазила стара црква посвећена Светом Ђорђу. Према очуваном делу записа у апсиди, ктиторка је била извесна Јелена. У поду цркве су остале две мермерне плоче са клесаним орнаментима и краћим записом, које подсећају на плоче мозаичког пода цркве краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве је 1920. године изграђен нови храм.У цркви Светог Ђорђа је највероватније било сачувано познато Призренско јеванђеље на пергаменту из 13. века са 36 минијатура. Народна библиотека у Београду је откупила ово јеванђеље од скопског антиквара Хаxи Јордана, који га је пронашао. Приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године јеванђеље је изгорело у великом пожару. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год. 

ГОРЊА НЕРОДИМЉА Горња Неродимља је старо и велико село. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи српског краља Стефана Уроша Милутина из 1311-1316. године.У Неродимљи се налазио дворац Стефана Дечанског, у коме је 1330. године писана Дечанска хрисовуља. Цар Душан и цар Урош имали су своје дворове у оближњој тврђави Горњи и Доњи Петрич, и одатле су издали многе повеље, писма и друга акта. У порти неродимљске цркве Светих Арханђела 1321. године је умро краљ Стефан Урош Милутин и одатле је био пренет у своју задужбину - манастир Бањску.У Неродимљу је 1371. године умро и последњи потомак из лозе Немањића - цар Урош. Године 1705. његово тело је пренето у фрушкогорски манастир Јазак.По турском попису из 1455. године у Неродимљу је било 71 српско домаћинство и два православна попа.У селу се налази неколико храмова и црквишта.Манастир и црква Светих Арханђела потичу из 14. века, а обновљени су 1700. године. До пре 1975. године изнад цркве је расло горостасно стабло црног бора, које је, према предању, својом руком засадио краљ Душан 1336. године.Изнад Горње Неродимље, у једном засеоку, налази се црква Успења Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицији, манастир је крајем 14. века подигла царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша. Из ове цркве пренете су цареве мошти у ЈазакУ селу се још налазе остаци цркве Светог Николе и темељи трију цркава непознатих светитеља. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ГОРЊА ПАКАШНИЦА (ПОДУЈЕВО) Пакаштица се први пут помиње у турском попису из 1455. године, када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са 33 српске куће на челу са сеоским попом.До 1878. године у селу је било више српских кућа. У 15. веку у Горњој Пакаштици је постојала православна црква. Године 1986. у обе Пакаштице остала су још само два српска домаћинства. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ГОРЊЕ СЕЛО (ПРИЗРЕН) Горње Село се први пут помиње у светоархандјелској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године.У селу се налази гробљанска црква Светог Ђорђа. Делом очуване фреске рад су призренских мајстора из 16. и 17. века. Сачувано је и неколико доста оштећених икона из 17. века.Занимљив је тимпанон над јужним вратима. Рађен је у једном комаду камена, на коме су у плитком рељефу уклесани расцветали крст и две симетрично постављене птице. Овај тимпанон представља далеки и позни одсјај некада богато скулптованих средњовековних портала. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ГОТОВУША (УРОШЕВАЦ) Готовуша се први пут помиње у турском попису из 1455. године као велико село са 64 српске куће и православним попом.У селу постоји црква Светог Николе из друге трећине 16. века. Раније је вероватно била посвећена Светом Димитрију или храму Светог Спаса.Друга готовушка црква је посвећена успењу Богородице.Изнад села, у близини старе тврдјаве Зидовце, стоје трагови неке старе цркве. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год.

ГРМОЧЕЛ (ДЕЧАНИ) Недалеко од Дечана налази се село Грамочел.Грамочел се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године као једно од најбројнијих дечанских села са 90 кућа и скоро 300 мушких особа.У турском попису 1485. године записана су 52 српска домаћинства на челу са православним попом.На данашњем гробљу Албанаца католика сачувани су темељи православног манастира, а на грамочелском ромском гробљу могу се видети остаци старог српског гробља.

---

ДАБИШЕВЦЕ (ПРИШТИНА) Село Дабишевце удаљено је око двадесет километара од Косовске Каменице.Село је вероватно добило име по Дабижаву, властелину који је 1354/55. године недалеко одатле подигао Богородичину цркву. Албанци су овде почели да се досељавају од 1730. године.Крајем 19. века у селу је још постајала напуштена православна црква са очуваним ктиторским натписом. 

ДЕВИЧ (ДРЕНИЦА) Манастир Девич се налази под главним венцем истоимене планине у Метохији. Предање каже да је манастир подигао српски деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године, на месту где је четири године раније сахрањен пустиножитељ Јоаникије Девички. По истој традицији, деспот је цркву посветио Ваведењу Пресвете Богородице, у спомен оздрављења своје кћери - девице.За време Првог светског рата, после одступања српске војске преко Албаније 1915. године, Аустријанци су уз помоћ домаћих бегова опљачкали манастир.Почетком Другог светског рата албански фашисти су минирали, разорили и спалили цео манастирски комплекс. Том приликом је потпуно уништена и манастирска библиотека са више од стотину рукописних књига.Са обновом садашње цркве и манастирских зграда почело се 1947. године, заслугом игуманије Параскеве. У тим напорима игуманију су ометали албански терористи који су и њу и њено сестринство небројено пута физички нападали и пребијали, рушећи, палећи и пљачкајући манастирску имовину. Упркос томе, за четири деценије Параскевиног игумановања, манастир Девич је скоро васкрсао из пепела. Због све учесталијих албанских притисака, осамдесетих и деведесетих година 20. века преко 500 српских домова се иселило из околине Девича. Манастир је порусен после 1999.год. 

ДЕСИВОЈЦЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Десивојце удаљено је око десет километара од Косовске Каменице. Први писани помен о средњовековној \"Десивојевци\" датира из 1435. године. До 1780. године село је било насељено српским становништвом. На месту Црква (Киша-албански) откопане су зидине православне цркве поред које се још разазнаје старо српско гробље. 

ДИКАНЦЕ (ДРАГАШ) Диканце је муслиманско село српског говорног језика. У средњем веку село се звало Други Брод и под тим именом се помиње 1348. године у повељи српског цара Стефана Душана, издатој манастиру Св. Арханђела. У истој повељи је поменута свештеничка породица Дикановића, по којој се село касније назвало Диканце. У близини села налазе се развалине старе српске цркве. 

ДОБРОДОЉАНЕ (СУВА РЕКА) Добродољане се први пут помиње 1327. године, у даровној повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У селу је постојала средњовековна црква посвећена Светом Стефану. У првој половини 19. века скадарски Махмуд-паша је насилно потурчио село и до темеља порушио цркву. Сачуван је само један антиминс из 1564. године. Овај \"жртвеник\", који симболично замењује часну трпезу, пронашао је игуман манастира Светог Марка Коришког код неког Арбанаса који га је испресавијаног носио као амајлију око груди. На антиминсу су, поред записа са годином израде, и богослужбени криптограми. Данас се овај антимнис чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. 

ДОБРУШТА (ПРИЗРЕН) Добрушта код Призрена је данас албанско село. Добрушта се први пут помиње 1326. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског. У селу је постојала црква Св. Николе, која је до времена цара Стефана Душана већ била порушена до темеља и сасвим запустела. Цар ју је обновио и, заједно са властелинством од седам села, приложио манастиру Хиландару на Светој Гори, о чему постоји сачуван запис. По упаду Турака 1455. године манастир и црква су поново запустели, и више нису обновљени. Претпоставља се да се остаци манастира налазе на брду које Албанци зову \"шен Кољ\" - што значи Свети Никола. 

ДОЛАЦ (КЛИНА) Долац се први пут помиње у даровним повељама српског краља Милутина из 1282. и 1289. године, којима је село приложено светогорском манастиру Хиландару.По турском попису из 1455. године у Долцу је било средиште истоимене нахије са преко 15 села и тргом. Тада је имало 45 српских кућа, два сеоска попа и манастир са три монаха. У селу постоји црква Ваведења Богородице, која се у народу зове Света Пречиста. Због простране порте око ње, (полусрушених) конака, трпезарије и оквирних зидова са великом капијом на северозападној страни, црква Ваведења Богородице сматра се и манастиром. О времену њене градње постоје два предања. Према првом, црква је старија од манастира Дечана, а према другом, подигнута је \"четири године пре Косова\", тј. 1385. године. У цркви су очувана два слоја живописа: новији из 1620. године и старији испод њега, који је вероватно рађен средином 14. века.Делимична обнова је извршена у 19. веку.У цркви је била чувана богата збирка старих српских рукописа. Крајем 19. или почетком 20. века они су пренети у Народну библиотеку у Београду, да би се стручно конзервирали и боље сачували. Међутим, приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године ти рукописи су изгорели у пожару.У Долцу се налазе и остаци старог црквишта, са неколико надгробних споменика. 

ДОЊА БИТИЊА (УРОШЕВАЦ) Први писани помен о Битињи је у турском попису из 1455. године. Село је тада имало 47 српских домаћинстава и два православна попа.У селу постоје две цркве. Црква Светог Теодора Тирона је подигнута одмах после обнмове Пећке патријаршије, 1557. године. Црква Светог Димитрија је подигнута почетком друге половине 16. века. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ДОЊА ДУБНИЦА Доња Дубница код Подујева некада је била српско село.Први пут се помиње у турском попису из 1455. године, када је у селу било 9 српских кућа, међу којима и дом православног попа. Зна се да је у то време постојала и мала сеоска црква.Старији албански родови почели су да се досељавају у Доњу Дубницу почетком друге половине 18. века, а млађи након рата 1878. године. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ (ИЗМОРНИК) Село Доње Кормињане удаљено је десетак километара од Гњилана. Године 1764. помињу се приложници манастиру Девичу из Доњег и Горњег Кормињана.У близини села се налазила стара српска црква. У садашњој цркви сачуване су фреске из 19. века. Ово је данас српско село које је састављено са селима Ранилуг и Глоговце. 

ДОЊЕ ЉУПЧЕ (ПОДУЈЕВО) Село Доње љупче налази се у Лабу, код Подујева. Године 1455, када је рађен турски попис, село је имало 76 српских кућа. Неколико записа сведочи да је овде у 15. веку постојао манастир са шест духовника, али до сада није утврђено где се он тачно налазио. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ДРАГАНАЦ (ГЊИЛАНЕ) Српско село Драганац удаљено је десетак километара од Гњилана. Село се први пут помиње 1381. године, у повељи кнеза Лазара. До 1869. године у селу су постојале рушевине старе православне цркве. На молбу житеља овог, и околних српских села, кнез Михаило Обреновић је потпомогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св. арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. У манастирској згради је одмах отворена и прва српска школа у околини.Неко време после Другог светског рата у конацима је било смештено дечје опоравилиште.

ДРАГАШ Драгаш је општинско средиште шарпланинских жупа Горе и Опоља. Недалеко од села, на месту Чукаре, постоје остаци српске цркве, зарасли у трње. Око ње је старо српско гробље. 

ДРАЈЧИЋИ (ПРИЗРЕН) Драјчићи су српско-албанско село у Средачкој жупи. У селу постоји црква Св. Николе из 16. века. Сачуване су фреске, иконостас са осам престоних икона и олтарске двери, све из 16. или 17. века. 

ДРЕН (ЛЕПОСАВИЋ) Село Дрен код Лепосавића први пут се помиње 1315. године, када се налазило у границама властелинства манастира Бањске. Године 1812. Дрен се налазио под владом Карађоређевих устаника. У селу постоје рушевине цркве која је била посвећена непознатом светитељу. 

ДРСНИК (КЛИНА) Дрсник је веома старо насеље. На брежуљку изнад села налазе се остаци старог града на који се, по свој прилици, односи један запис Константина Порфирогенита у његовом познатом трактату \"Спис о народима\". Дресник се ту помиње под именом Достиник, а под својим данашњим именом се први пут помиње у повељи Стефана Првовенчаног из 1199-1206. године, када је дарован Хиландару. У селу постоји црква Свете Петке, која је раније вероватно била посвећена Светом Николи. Не зна се када је тачно саграђена, али је обновљена седамдесетих година 16. века. У Дрснику, на месту које се зове Ћелије, постоји црквиште са остацима друге цркве. 

ДУБОКИ ПОТОК (ИБАРСКИ КОЛАСИН) У Дубоком Потоку код Ибарског Колашина у 14. веку је подигнута Богородичина црква. Од њене изградње, до данас, она важи за најугледнији манастир у тој области.Током векова црква и манастир су више пута рушени и обнављани: у 16. веку, у првој половини 18. века и у трећој деценији 20. века.О обнови у 18. веку постоји једно лепо предање. Неки калуђер је, бежећи испред зулума Турака и Арбанаца, донео са собом руку Св. Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане Дубоког Потока да обнове своју цркву и у њу сместе драгоцену руку - реликвијар.У 19. веку Богородичина црква је била место народног окупљања и сабора о великим празницима.Године 1901. Друштво кнегиње љубице је цркви поклонило и тајно доставило звоно, које се и данас тамо налази.Темељна обнова цркве и изградња велике припрате изведена је 1930/38. године.У Богородичиној цркви у Дубоком потоку чува се драгоцена збирка рукописа и старих штампаних књига од 14. до 19. века. 

ДУЉЕ (СУВА РЕКА) Десетак километара од Суве Реке налази се село Дуље, које је данас албанско.У Светоархандјелској повељи из 1348. године село се помиње као Духље.Крајем 19. века у селу је било 16 албанских и 4 српске породице. Сада нема СрбаУ селу постоје рушевине цркве Св. Спаса и цркве Св. Петке. 

ДУНАВО (ГЊИЛАНЕ) Дунаво код Гњилана је данас албанско село.Многи топоними у ближој и даљој околини села говоре да је ту некада живео српски живаљ. У селу се налазе рушевине две цркве. 

ЂАКОВИЦА Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића - Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом \"Иаков\". У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла. Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици црква као метох манастира Дечана. Вероватно је из ње пренето велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана.Данас у Ђаковици постоји српска црква Успења Богородице. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чува вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века.Нова српска црква у Ђаковици је Спомен-костурница, маузолеј. Саграђена је измедју 1936-1940. године, као монументални храм са пет кубета. У криптама цркве било је предвиђено да се на вечни починак сахрани 400 ковчежића са костима изгинулих, побијених и смрзлих бораца српске и црногорске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Међутим, априлски рат 1941. године спречио је довршење цркве и њено освећење. После Другог светског рата комунистичке власти су срушиле цркву и на њеном месту је подигнут спомен-парк. У овом граду данас нема ниједног Србина. 

ЂУРАКОВАЦ (ИСТОК) Село Ђураковац налази се у Пећком подгору, недалеко од Истока.У поду сеоске цркве Св. Николе сачувана је надгробна плоча из 1362. године са натписом непознатог властелина Данила који је вероватно био и ктитор цркве. На њеним темељима је 1592. године подигнута нова црква, која је одмах била и осликана. Сачувано је неколико десетина квадратних метара фресака са краја 16. века и из друге половине 19. века. У цркви се чувају четири иконе из 17. века и рукописни Богородичник из 16. века.У селу постоје рушевине цркве Св. врача Кузмана и Дамјана, као и рушевине још једне цркве непознатог патрона. На месту ове последње сада се налази сметлиште. 

ЂУРЂЕВ ДОЛ (КАЧАНИК) Ђурђев Дол код Качаника је данас албанско село.По предању, село је добило име по најстаријем становнику, Србину који се звао Ђурђе. У турском попису из 1452. године записано је да у селу има укупно 39 кућа и да су све српске. Традиција каже да је село, док је било српско, било пуно богатства и сјаја, а постојао је и магацин где се чувало благо. Од краја 18. века српски и македонски хришћански живаљ је почео да се исељава из Ђурђевог Дола.До педесетих година 20. века распознавали су се темељи старе цркве у селу, као и рушевине магацина о коме говори предање. Сада више нема српског становништва 

ЖИТИЊЕ (ВИТИНА) Житиње се налази у Горњој Морави, недалеко од Витине. По турском попису из 1455. године у селу је било 25 српских домова. Село је имало цркву посвећену Светој Богородици, која је разрушена. На њеним темељима је 1890. године подигнута нова црква Св. Тројице. Поред сеоске реке налазе се рушевине још једне цркве, која је била посвећена или Св. Николи, или Св. Тројици. Сви Срби су протерани из овога села 1999. године. Неколико је убијено, а куће су им спаљене.

ЗАГРАДСКА ХОЧА (ПРИЗРЕН) Заградска Хоча код Призрена је данас албанско село. Први помен о овом селу је у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана из 1348. године. Село је имало цркву посвећену Светом Николи, која је до 17. века разрушена. У брдима изнад села, у једној пећини, налази се испосница са остацима зидова који су пећину претварали у цркву. 

ЗАТРИЧ (ОРАХОВАЦ) Затрич је данас албанско село. Усмено предање тамошњих житеља Албанаца казује да су село и суседна тврђава на истоименом брду добили име по неком Србину Затри, чије се потомство \"затрло\", помревши од неке пошасти. Почетком 19. века последњих пет српских породица побегло је из Затрича у оближње српско село Зочиште. У центру села, поред џамије, налазе се темељи старе цркве. Изнад села су остаци утврђења Затрича. 

ЗВЕЧАН (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Звечан је византијски и српски средњовековни град на истоименом брду, изнад значајног рудника Трепче. У тврђави Звечана се у 12. веку налазила црква Св. Ђорђа. У њој се Стефан Немања, заједно са својом војском, помолио Богу и причестио уочи поласка у познату битку код Пантина 1169. године. Велика припрата ове цркве вероватно је служила за саборе. Испод звечанског утврђења се налазила црква Св. Димитрија, коју је 1315. године српски краљ Милутин даровао својој задужбини - манастиру Бањској. По тој цркви насеље је добило име Митровица. Око цркве је било српско, а од 19. века турско гробље. Ту се сада уздиже споменик рударима устаницима, који су се 1941. године придружили народоноослободилачким бригадама у Србији. 

ЗЛАШ (ПРИШТИНА) У време турског пописа из 1455. године у селу је постојао манастир Лукина црква, у чијем поседу се налазила једна кућа. Последњи пут манастир се помиње 1487. године. 

ЗЛИ ПОТОК (ДРАГАШ) Село се први пут помиње 1348. године, у повељи цара Стефана Душана манастиру Св. Арханђела. У истој повељи помиње се и оближње место Страторје, где се, по предању, налазио логор царске коњице. По турском попису из 1455. године у Злопотоку је уписано 10 српских кућа. У селу је постојала црква Преображења, испред које су, на дан Преображења (19. августа), одржавани сабори. 

ЗОЧИСТЕ (ОРАХОВАЦ) Зочиште се налази недалеко од Ораховца. Село се први пут помиње 1327. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару на Светој Гори. У истој даровници поменута је и зочишка црква Светих врача Кузмана и Дамјана, која је, по народном предању, \"триста година старија од Дечана\". Њене фреске стилски одговарају периоду 13. века, а сачувана је и веома вредна збирка икона, књига и свештених сасуда. Иконостас и посебно лепо израђене царске двери одговарају сликарству 17. века. У Зочишту се још налазе остаци цркве Ваведења Свете Пречисте и цркве Светог Јована. Манастир је спаљен после 1999. године 

ЗРЗЕ (ОРАХОВАЦ) Село Зрзе или Зерзево код Ораховца први пут се помиње у Дечанској повељи 1330. године. Том повељом су житељи Зерзева били одређени да чувају и пазе манастир Дечане. У 14. веку у селу је постојала црква Светог Прокопија. У њеној близини налази се старо српско гробље. 

ЗУПЧЕ (ИБАРСКИ КОЛАШИН) Зупче је крајње источно српско село у Ибарском Колашину. Најранији помени овог села су из друге половине 18. века. У близини постоје старе зидине за које се не зна шта су представљале. У селу је старо српско гробље са црквом која је обновљена 1939. године.

---

ИБАРСКА СЛАТИНА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Слатина налази се недалеко од Лепосавића на десној страни Ибра. Први пут село се помиње око 1314. године. У турском попису 1455. године забележено је да у \"Ислатини\" има 20 српских домаћинстава. У Слатини постоје остаци два црквишта, а недалеко од села рушевине посебног средњовековног и античког комплекса, који је у народу познат као \"манастир Св. Јелене и цара Константина\". Остаци овог манастира данас су заштићени законом као историјски споменик. 

ЈАБУКА Јабука је српко село у Ибарском Колашину. Први пут село се помиње у турском попису из 1455. године, али је већ тада било скоро сасвим опустело, са само једном српском кућом. На превоју званом Илиница стоје остаци старе цркве и гробља из касног средњег века. Црква се у народу зове Илиница, премда житељи тврде да није била посвећена Светом Илији. Код рушевина цркве одржавају се заједнички сабори околних села. 

ЈЕЛАКЦЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јелакце на Ибру удаљено је десетак километара од Лепосавића. Село се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Милутина манастиру Бањској. Претпоставља се да је у овом Јелакцу српски архиепископ Данило ИИ подигао \"сјајан двор\" са црквом Св. арханђела Михаила. Године 1395. српска кнегиња Милица даровала је Јелакце светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци старе цркве, која би могла бити поменута задужбина архиепископа Данила ИИ. 

ЈОШАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Село Јошаница се налази на истоименој реци, недалеко од Лепосавића. Јошаница се први пут помиње 1315. године, у повељи краља Стефана Милутина оближњем манастиру Бањској. На брежуљку изнад села стоје остаци цркве која је била посвећена Васкресењу Христовом. Око црквишта је старо српско гробље. Поред сеоског пута очувана су четири лепа примерка крајпуташа - надгробних споменика са записима. Ту су сахрањена четворица војника који су у Првом светском рату умрли у мађарским и аустријским концентрационим логорима. Ови крајпуташи су законом заштићени као историјски споменици. 

ЈУНИК (ДЕЧАНЕ) Јуник је данас албанско село у подножју планине Проклетија. Према локалној традицији, све албанске породице из овог села воде порекло од породице Стефановића (Степановића) из које је потекао други игуман манастира Дечана - Данило. По тој породици добила је име и сеоска Степан-махала. У доба турске владавине село је било средиште среза. Крајем 19. века руски конзул у Призрену забележио је да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан-махали су остаци старог српског црквишта и гробља. Између два светска рата у Јунику је било 200 црногорских кућа, а деведесетих година 20. века само једна. 

КАБАШ КОРИШКИ (ПРИЗРЕН) Село Кабаш Коришки се у средњем веку звало Свети Петар, по цркви и испосници Светог Петра Коришког. Под тим именом се помиње у даровници српског краља Стефана Уроша Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. У другој половини 15. века село се помиње и под именом Петрова Црква. Крајем 19. века Турци су село званично преименовали у Хамидије по султану Хамиду. Међутим, надвладао је албански назив Кабаш који су селу дали досељени Албанци из истоименог села у Северној Албанији. Осим Испоснице Светог Петра Коришког, у селу се налазе остаци неколико средњовековних српских цркава и сакралних објеката. Црква Пресвете или Пречисте Богородице у народу је познатија као црква Свете Јелене, сестре Петра Коришког. Следећи стопе свога брата, Јелена је дошла да овде такође живи испоснички. Сместила се у испосницу која је удаљена 50м од Петрове, да \"може гледати али не и ометати свога брата у подвижништву\". Јелена је умрла пре брата, па ју је Свети Петар Коришки сахранио у њеној испосници и ту подигао цркву њој посвећену. У Кабашу се још налазе остаци цркве у Лука-махали на источном рубу села, остаци гробљанске цркве и остаци цркве Свете Богородице на брду Чукаљу. 

КАМЕНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. 

КАЧАНИК Каменица се налази двадесетак километара северозападно од Лепосавића. У турском катастарском попису из 1463. године уписано је преко 50 српских кућа у три каменичка засеока. У селу се налазе остаци старе српске цркве са конаком, звоником и бунаром. Очувана су два масивна довратника и камена крстионица. До цркве је гробље српских војника погинулих у Првом светском рату. У овој варошици нема ниједног Србина, многи су убијени након рата 1999. године, а куце су порушене или спаљене. 

КМЕТОВЦЕ, МАНАСТИР И ЦРКВА СВЕТЕ ВАРВАРЕ (СВЕТОГ ДИМИТРИЈА) Село Кметовце налази се недалеко од Гњилана. Под истим именом Кметовце се помиње још од средњег века, од 1437. године. У близини насеља стоје остаци некадашњег манастира који је подигнут у време српског цара Стефана Душана. Манастирска црква је најпре била посвећена Св. Димитрију, а касније Св. Варвари. Црква је страдала после Косовске битке 1389. године, а до темеља је порушена у 18. веку. После тог рушења тесаници из њених зидова су употребљени за градјење мостова на двема оближњим речицама. На остацима зидова у једном делу храма делом су очуване фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св. Варваре су делимично конзервирани шездесетих година 20. века. У непосредној близини манастира стоје остаци старог српског села, које је напуштено у 18. веку, и још старијег гробља. 

КОЗНИК Село Козник испод истоимене планине удаљено је десетак километара од Ораховца. Козник се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Хиландару на Светој Гори. Крајем 18. века руски дипломата у Призрену затекао је у Кознику развалине невелике цркве ограђене зидинама, па се претпоставља да се ту налазио утврђени манастир који је служио као тамница за свештенике пале у немилост. У прилог овој претпоставци иде један запис у коме се помиње извесни монах Јоасаф који се нашао \"у великој невољи, у тамници у Кознику, гладан и жедан и смрзнут\". Козник је данас албанско село. 

КОРЕТИН (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Коретин или Коретино се налази на обалама Криве Реке, недалеко од Косовске Каменице. У Коретину је од 9. до 10. века постојало ранословенско насеље, о чему сведоче бројни материјални докази који су ту откопани, а који се данас чувају у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку Коретин се први пут помиње у Грачаничкој повељи из 1321/22. године. У турском попису из 1455. године записано је да у селу има 27 српских породица, укључујући и породицу једног калуђера. Претпоставља се да је село имало и цркву или манастир. Године 1985. албански иредентисти су поломили и уништили крстове са 52 надгробна споменика на српском гробљу. У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

КОРИША Село Кориша налази се у Призренском подгору. Кориша се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи. У селу постоје остаци неколико сакралних објеката. Цркву Св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије, економ једног хиландарског метоха. По завршетку градње, цркву је 19. маја 1343. године даровао краљу и цару Стефану Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом Душанове задужбине - манастира Св. Арханђела код Призрена. Године 1885. Турци су порушили цркву и од њеног материјала направили џамију и турску школу у Кориши. Црква је обновљена након Првог балканског рата и ослобођења 1912. године, али је већ у Првом светском рату поново срушена. Други пут је обновљена 1930. године, али су је Албанци коначно срушили 1941. године. шездесетих година откопани су и конзервирани њени темељи, и том приликом су пронађени делови фресака изузетне уметничке вредности. У селу постоје остаци цркве Св. Николе, у којој је 1860. године пронађена повеља цара Стефана Душана којом оснива манастир Св. Арханђела код Призрена. У Кориши стоје и остаци цркве Св. Ђорђа, као и цркве Покрова Пресвете Богородице у којој су очувани делови живописа из 16. или 17. века. Најзначајнији сакрални објекат у Кориши је манастир Св. Марка Коришког. Према сачуваном запису, манастирска црква је саграђена 1467. године. За све време турске владавине манастир је остао неразрушен, а са звоника манастирске цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Турака. Једно време манастир је био запустео. Године 1858. руски конзул у Призрену записао је да манастир већ годинама служи \"као стаја за козе суседних Албанаца\". Зна се да је у 18. веку манастир био обновљен и насељен, и да се у његовој библиотеци налазила знатна збирка старих књига и рукописа. Ту се чувао и препис Душановог законика, тзв. призренски препис, који се сматра најпотпунијим и најближим оригиналу из 1349. године. Данас се овај препис налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је био разорен, његови конаци спаљени и опљачкани, а духовници поубијани и растерани. Ове злочине починили су Албанци на челу са познатим прогонитељем Срба Рустем Кабашем. Они су у манастиру били затекли једну јединицу са шездесет војника српске војске и неколико официра, којима су дали \"бесу\" (обећање које се не сме погазити) да ће им поштедети животе уколико допусте да буду разоружани. Али уместо тога, све су их поубијали. Два сведока овог нечувеног покоља - осамдесетогодишњу духовницу и шездесетогодишњег манастирског зидара - стрмоглавице су бацили низ манастирску литицу, док су трећег сведока - среског начелника који се са сином и кћерком склонио у манастир - убили. После Првог светског рата манастир је обновљен, али су га 1941. године Албанци поново опљачкали, манастирску стоку су отели, а монахе разјурили; са цркве су ишчупали звона и бацили их низ стену или однели. Злочини Албанаца настављени су и после Другог светског рата. У много наврата су скрнавили манастир, разбијали врата и прозоре, подметали пожаре, бацали иконе низ стене, ломили надгробне плоче монаха који су похрањени на манастирском гробљу. На брду изнад манастира налази се Испосница Св. Марка Коришког која је тешко приступачна. Манастир Светог Петра Коришког Свети Петар Коришки је један од првих словенских пустиножитеља. После припајања Призрена Рашкој, током друге деценије 13. века, он се настанио у пустим планинама близу села Корише, у околини Призрена. Не зна се да ли је на том месту постојала испосница неког ранијег анахорета. У Испосници Светог Петра Коришког, која је смештена у природном удубљењу у стени, сачувани су тешко оштећени остаци живописа са почетка 13. века. На основу времена осликавања Испоснице, са сигурношћу је утврђено да она представља најстарији део манастирског комплекса који је сада скоро потпуно срушен. У 14. веку уз Испосницу је дозидана црква. Због недовољно простора, саграђена је платформа, тако што је подигнута на аркаду од пет стубаца висине десетак метара. Жива стена је послужила као северни зид цркве док су остала три саградјена. Рушевине ове цркве су сада најуочљивији делови целине. Стамбени део манастира је саграђен око 1350. године. У близини се налазе и рушевине цркве посвећене Богородици. Подигнута је у 14. веку, а предање каже да је њен ктитор била сестра Светог Петра Коришког. 

КОШ (ИСТОК) Село Кош удаљено је десетак километара од Истока. Село се први пут помиње 1314. године, у Светостефанској хрисовуљи српског краља Стефана Милутина као гранично село. У турском катастарском попису из 1458. године записано је да у селу има преко 60 српских домова. У Кошу су постојале две цркве које су, по предању, биле посвећене Св. Богородици и Св. Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села налазио манастир, после чијег рушења је, двадесетак километара источније, сазидан нови манастир - познати Девич. Данас у селу постоје остаци два црквишта и старог запуштеног гробља. Године 1969. житељи Коша су на брегу усред села подигли нову цркву са звоником, коју су посветили Св. Лазару Српском.

НАКЛО (ПЕЋ) Село Накло се налази у Хвосну, у Пећком пољу. Први писани помен о Наклу је из 1220. године, у повељи српског краља Стефана Првовенчаног, којом је ово село приложио манастир у Жичи. По турском попису из 1485. године село је имало 12 српских домаћинстава, укључујући и домаћинство сеоског попа, и два муслиманска дома. У селу су остаци старе српске цркве, која је можда била посвећена Св. Јовану Крститељу, и српског гробља. На темељима ове цркве сељаци су 1985. године саградили нову цркву. На месту које се зове Наклански дубови, на двеста метара од села, налази се група табуисаних брестова с десне стране пута. Према усменом народном предању, тим путем је једном наишао највећи српски светитељ - Свети Сава. Како је била врућина, а у близини није било никаквог хлада у коме би могао да се одмори, светитељ је прекрстио штапом и - на том месту су одмах израсли брестови. 

НЕШЕЦ (ПРИЗРЕН) Нашец је албанско село у Подримљу, недалеко од Призрена. Село се први пут помиње 1348. године у Светоарханђелској повељи српског краља и цара Стефана Душана. У Нашецу се тада налазио његов летњи дворац Рибник. На ливади једног нашечког Албанца постоје остаци старог црквишта. 

НЕЦ (ЂАКОВИЦА) Село Нец се налази недалеко од Ђаковице. Године 1920. житељи Срби и Црногорци су саградили лепу сеоску цркву. Али априла 1941. године албански фашисти су их све протерали, село су запалили, а цркву порушили готово до темеља.

ОГОШТЕ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Село Огоште се налази недалеко од Косовске Каменице. Први сачувани писани помен о Огошту је из 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. По турском попису, село је 1445. године било опустело. Од 1750. године у Огоште су почели да се досељавају Албанци. У селу се налазе остаци старе српске цркве посвећене Богородици и српско гробље. У овом селу данас нема Срба. 

ОРАХОВАЦ Варошица Ораховац је општинско средиште на југоисточном рубу Метохије. Први писани помен о Ораховцу је из 1348. године, у повељи српског краља и цара Стефана Душана. Године 1405. насеље је приложено манастиру Хиландару на Светој Гори. Сачуван је један запис у коме стоји да \"6. априла 1897. Арнаути опљачкаше ораовачку цркву\". Усред насеља се налази црква Успења Св. Богородице. Подигнута је 1859. године на старијим темељима храма. У вароши се налази и конак манастира Пећке патријаршије, подигнут 1848. године. У ораховачком виноградишту на месту Дубљане сачувани су остаци скромне цркве и неолико старих српских гробова са надгробним плочама. 

ОРЛАНЕ (ПОДУЈЕВО) Село Орлане се налази на обали реке Батлаве и вештачког Батлавског језера. Године 1381. српски кнез Лазар приложио је Орлане својој задужбини - манастиру Раваници. Изнад обале, на садашњем српском гробљу, стоје остаци старе српске цркве, за коју тамошњи житељи верују да је била посвећена Св. Константину и Јелени. Према народном предању, поред цркве су били дворови Орловића Павла, познатог косовског јунака, опеваног у епској народној песми \"Косовка девојка\". У овом селу нема ниједне српске душе после 1999. год 

ОРЋУША (ДРАГАШ) Орћуша је данас муслиманско село српског говорног језика, а налази се у шарпланинској жупи Гори, недалеко од Драгаша. Орћуша се први пут помиње у Арханђеловској повељи 1348. године. По турском попису из 1455. године у селу је било пет српских кућа. На подручју села се налазило старо црквиште. 

ОСТРАЋЕ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Остраће се налази северно од Лепосавића, на десној обали реке Ибра. Остраће се први пут помиње 1346. године као трг, дубровачка насеобина и тврђава: \"кастел дито Острати\". Године 1395. српска кнегиња Милица са синовима приложила је Остраће светогорском манастиру Светог Пантелејмона. У 16. и 17. веку кроз овај познати рударски трг пропутовали су многи западни трговци и путописци, међу којима и италијански путописац Зено Катарини. Након 1690. године и велике сеобе Срба на територију ондашње Аустроугарске, место се затрло и, како каже народно предање, \"девет година рало није орало у Остраћи\". Осим старог црквишта и српског гробља, у селу се још налазе остаци средњовековних зидина, вероватно некадашње вароши, и рушевине гробљанске цркве која је данас законом заштићена. Законом су заштићени и остаци старе турске граничне карауле из 19. века. 

ПАЛАТНА (ПОДУЈЕВО) Село Палатна се налази у Горњем Лабу, на око двадесет километара од Подујева.Према усменом народном предању, овде су српски краљеви и цареви имали своје дворове - полате, палатне, по чему је село и добило име. Наука делом потврђује ову традицију будући да се за време цара Стефана Душана престоница називала \"полата царева\". У турском попису из 1455. године у Палатни је записано 8 српских домова.У селу се налазе остаци старог црквишта и српског гробља, а десетак километара северно од села, код изворишта реке Лаба, стоје остаци летњиковца Врхлаба - утврђеног града српског краља Стефана Милутина. 

ПАЛИВОДЕНИЦЕ (КАЧАНИК) Село се помиње у турском збирном попису земаља из 1455. године, а у Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту уписани су многи дародавци из Паливоденице.У селу постоји врло старо црквиште. 

ПАНТИНА (ВУЧИТРН) На левој обали реке Ситнице, недалеко од Вучитрна, налази се село Пантина.Село је добило име по познатој историјској бици код Пантина 1173. године, у којој се борио Стефан Немања, касније српски велики жупан и родоначелник највеће српске династије - Немањића. Године 1384. цар Стефан Душан је село приложио својој задужбини, манастиру Св. Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских кућа са кућом сеоског попа.Испод села су остаци старе цркве и старог и новог српског гробља. 

ПЕЋАНЕ (СУВА РЕКА) Село Пећане се налази у Призренском подгору, недалеко од Суве Реке. Село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана.Осамдесетих година 18. века руски конзул у Призрену затекао је још само једну српску породицу у селу. Стара црква Ваведења Богородице подигнута је 1451/52. године, као задужбина непознатог ктитора. Фреско-натпис изнад врата цркве, који је сведочио о времену њене градње, постојао је до краја 19. века, када се свод цркве провалио а живопис отпао. Делом сачуване фреске из апсиде су скинуте и конзервиране, и данас се налазе у Народном музеју у Београду.Црква је имала кубе, а на фасади лепо клесану бифору, коју су Албанци из села скинули да би је узидали на своју кулу. Године 1979, приликом \"оправљања\" куле, тај прозор је \"случајно\" поломљен. Изнад села, недалеко од цркве, постоји природна пећина која је у средњем веку служила као испосница.У селу су остаци старе цркве. Данас у Пећанима нема Срб 

ПЛАЈНИК (ДРАГАШ) Плајник је данас албанско село.У селу су сачувани многи словенски топоними.На брежуљку више села стоје остаци старе српске цркве. 

ПОГРАДЈЕ (КЛИНА) Село Поградје се први пут помиње 1314. године у даровној повељи краља Стефана Милутина његовом манастиру Бањској. По турском попису из 1455. године село је имало 30 српских домова, на челу са православним попом.Црква Светих Врача или Доња црква првобитно је била посвећена Светом Николи. Подигнута је у другој половини 16. века. Стручно је обновљена 1967. године и данас је законом заштићена.Изнад Пограђа се налазе рушевине Горње цркве, коју мештани зову Свети Врачи. У нартексу цркве су сачувани остаци фресака из 16. века, по чему се суди да је црква још старија.У близини села су рушевине средњовековног града Градишта, за који мештани тврде да је ту био двор сестре проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак, са остацима другог средњовековног града, који народ зове Јеринин град. 

ПОДГРАЂЕ (ГЊИЛАНЕ) На десној обали реке Мораве, на излазу из Пограђске клисуре, налази се албанско село Подграђе.У давнини село је било српско, о чему сведочи и његов словенски назив: како се налазило испод утврђеног града добило је име Под-град-је.Први пут Подграђе се помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице, која га је даровала светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У селу су остаци два црквишта, а у рушевинама града-тврђаве остаци још једне цркве.Близу села, поред Мораве, постоји место под именом Говен. По локалном предању, када су Турци освојили град, једна девојка Српскиња је са тог места скочила у реку, говорећи: \"Нећу да говим (поштујем, љубим) тудјину, радије ћу се удавити\". 

ПОДУЈЕВО Подујево је седиште општине и средиште жупе Лаб на Косову. У турском попису из 1455. године Подујево се помиње као велико село, са 43 српске куће, међу којима је и дом сеоског попа. Године 1806, у време Првог српског устанка, српски устаник Станоје Главаш је овде подигао шанац према Турцима.Средњовековна подујевска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу, које су Турци претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском значи гранична караула, утврђење).После Првог светског рата на брду је подигнута нова црква која је посвећена Св. Илији. У Другом светском рату албански фашисти и Немци су срушили њено кубе и оштетили је. Црква је обновљена 1971. године.

 

ПОМАЗАТИН (ПРИШТИНА) Село се први пут помиње у турском попису из 1455. године као \"Бомазадин\", са 10 српских кућа.Године 1937. у Помазатину је подигнута нова црква Светог Илије. Осамдесетих година 20. века Албанци су на њој поломили врата и прозоре. Тада је у селу остао још само један Србин, старац. Манастир је срушен након 1999. године. 

ПОНОШЕВАЦ (ЂАКОВИЦА) Село Поношевац се налази у долини Рибника, западно од Ђаковице. Село се први пут помиње као метох манастира Дечана, у повељи српске кнегиње Милице из 1389. године.По турском попису из 1485. године, у Поношевцу је било 17 српских домова и један муслимански. Априла 1941. године албански фашисти су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске и црногорске куће су спалили и разорили, а живаљ протерали. Том приликом је спаљена и разорена и нова српска црква, подигнута само неколико година раније. Данас у селу нема Срба. 

ПОПОВЉАНЕ (СУВА РЕКА) Први сачувани писани помен о овом селу је из 1465. године.Крајем 19. века руски конзул у Призрену посетио је ово село и сеоску цркву. Том приликом, покушао је да отклони насиље Арбанаца из суседног села који нису дозвољавали да Поповљанци врше своје православне обреде у цркви.На поповљанском гробљу се налази црква Светог Николе која је подигнута и осликана 1926. године.

ПРЕКАЗЕ (СРБИЦА) Албанско село Доње и Горње Преказе налази се недалеко од Србице. У селу је било 30 српских кућа, али су оне све насилно исељене, а живаљ протеран, до почетка 1982. године. У селу је остало само старо српско гробље. 

ПУСТЕНИК (КАЧАНИК) Албанско село Пустеник се налази у долини и околини ушћа Котлинске реке, недалеко од Качаника. Подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском попису из 1452. године, у селу је било 50 српских домова, међу којима и дом сеоског попа. Словенски живаљ се одржао до почетка 18. века.На улазу у село, на истакнутом брегу, стоје остаци цркве непознатог светитеља. И сада се, одређених дана у години, на овом црквишту окупљају Роми и понеки муслимани да пале свеће и доводе болеснике \"на исцељење\".

---

РАДАВАЦ (ПЕЋ) Село Радавац је смештено у Пећком подгору, на левој обали Белог Дрима. Први сачувани писани помен о Радавцу је из 1381. године, у повељи српског кнеза и цара Лазара којом је село приложено руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. У турском попису из 1458. године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир Св. Спаса са десет калуђера. Изнад данашње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве, а у њиховој близини темељи помоћних економских зграда и оградног зида дугог неколико десетина метара којим је манастир био утврђен. Очувани су остаци и друге, мање сеоске цркве, као и великог гробља ранијег српског становништва. 

РАДЕША (ДРАГАШ) Радеша је муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Први писани помен о селу је из 1348. године, у Светоарханђелској повељи српског цара Стефана Душана. Из ове повеље се види да су у околини села постојале црква Св. Николе и црква Св. Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве која се, по предању, налазила у склопу неког манастира. 

РАКИТНИЦА (ПОДУЈЕВО) Село Ракитница се налази у Лабу, југоисточно од Подујева. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову \"Киша Лазарит\" - Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. 

РАКОЧ (ЂАКОВИЦА) Село Ракоц се налази десетак километара северно од Ђаковице. Под нешто другачијим именом село се први пут помиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Према турском попису из 1485. године, у селу је било 38 српских домова. Године 1868. руски историчар и конзул у Призрену - И. С. Јастребов, затекао је у Ракоцу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба. 

РАТИШ (ДЕЧАНЕ) Село Ратиш се налази у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Ратиш се први пут помиње 1330. године, у повељи коју је српски краљ Стефан Дечански издао својој задужбини - манастиру Дечанима. Тада је село имало 17 српских кућа. Године 1935. сељаци су на темељима старије српске цркве подигли нову цркву посвећену Св. Тројици. Она је демолирана и оскрнављена априла 1941. године када су Албанци попалили и раселили сва српска и црногорска села у Метохији, али је ипак стајала као рушевина и после Другог светског рата. Осамдесетих година 20. века је потпуно срушена. Око цркве Св. Тројице постојало је старо српско гробље од којег сада нема ниједан надгробни споменик ни камен. 

РАЧА (ЂАКОВИЦА) Село Рача се налази недалеко од Ђаковице. На рачанском брегу су до почетка 20. века постојали остаци старе српске цркве. По предању, када су Турци освојили ове крајеве и ушли у Рачу, у цркви су затекли попа са ђацима. Покушали су да са врећама вуне спале ђаке, свештеника и цркву, али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. 

РАЧАК (УРОСЕВАЦ) Село Рачак се налази на излазу из клисуре Црнољеве, у близини Урошевца. У писаним документима село се помиње 1343. и 1345. године, у повељама српског краља и цара Стефана Душана. По турском дефтеру из 1487. године, у селу је постојао манастир Св. Врачи. Изнад села су остаци темеља цркве из 14. века, за коју тамошњи житељи мисле да је била посвећена Св. Врачима. Црквиште је заштићено законом као значајан споменик српске културе. 

РЕСТЕЛИЦА (ДРАГАШ) Рестелица код Драгаша је по величини друго муслиманско село српског говорног језика у шарпланинској жупи Гори. Сви топоними у селу су сачували свој првобитни словенски назив. У Рестелици је постојала српска црква посвећена Св. Варвари, за коју предање каже да је била манастир. Очувано је старо српско гробље. 

РЕЧАНЕ (СУВА РЕКА) Источно од Суве Реке смештено је старо село Речане. Године 1348. српски цар Стефан Душан је даровао ово село свом манастиру Св. Арханђела код Призрена. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје неизмењене називе. Сматра се да је већ тада у међама села била и црква Св. Ђорђа - задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370. године, како сведочи надгробна плоча у поду цркве. Половином 19. века црква је била оронула, полусрушеног кубета и запустела. Иноверни мештани пастири су у њој зимовали и затварали своје козе, а лети им је служила као пландиште за стоку. Почетком 20. века је делимично обновљена. У цркви је сачувано нешто око половине првобитног живописа. Од десет композиција из циклуса посвећеног патрону цркве - Светом Ђорђу, сачувано је шест сцена, које имају велики иконографски и културни значај. Прве три сцене су рађене по српским преводима житија Светог Ђорђа, док доњу зону заузимају ликови појединачних светитеља и Поклоњење агнецу у апсиди. На јужном зиду западног травеја, у низу стојећих фигура, насликано је пет жена-мученица, а на западном зиду четири света ратника. Сви натписи су на словенском језику. Живопис је настао у седмој деценији 14. века, као дело двојице зографа из Призренске сликарске школе. Од 1956. до 1960. године на цркви и фрескама су изведени конзерваторски радови. 

РЗНИЦ (ДЕЧАНЕ) Село Рзнић је смештено на десној обали Дечанске Бистрице. Село се први пут помиње у дечанским хрисовуљама 1330. године, као насеље са 38 српских кућа. Године 1485, према турском попису, тај број се смањио на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19. века у Рзнићу су стајале развалине српске цркве Св. Срђа и Вакха. Од материјала ове цркве сазидана је садашња сеоска џамија. 

РОДЕЉ (ЛЕПОСАВИЋ) Село Родељ се налази северно од Лепосавића, на десној обали Ибра. Житељи овог села су учествовали у Првом српском устанку и Карађорђевом походу на Нови Пазар 1812. године. У селу постоји мала црква и веома старо српско гробље. 

РУГОВО (ПЕЋ) Име Ругово долази од старог словенског властитог имена Руг, а припадало је првом власнику и баштинику села. У турском попису из 1485. године у Ругову је било 110 мушких обвезника - Срба. У селу постоје остаци двеју цркава. Данас је Ругово етнички чисто албанско село. 

САМОДРЕЖА (ВУЧИТРН) На крајњим јужним падинама Копаоника, у долини Лаба, смештено је село Самодрежа. По предању и српској народној песми \"Урош и Мрњавчевићи\", уочи Косовске битке 1389. године српска војска, на челу са кнезом Лазаром, причестила се у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је у тој цркви сахрањен Милош Обилић, српски витез који је за време Косовске битке прерушен ушао у турски табор и убио султана Мурата како би са себе спрао лажну оптужбу другог витеза, Вука Бранковића, да је издајица. На брду изнад цркве је био стари град са дворцем Вука Бранковића. У том дворцу је уочи Косовске битке кнез Лазар одржао вечеру са својим војсковођама и том приликом је изговорио познату косовску клетву, која и данас живи као најсветији завет свих Срба: \"Ко је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, а не дош\'о у бој на Косово од руке му ништа не родило рујно вино и \'шеница бела, не имао рода ни порода ни мушкога ни девојачкога рђом капс\'о док му је кољена\". (по рђи се спомињао док му је колена) Црква у Самодрежи била је посвећена Св. Јовану Претечи. Почетком 20. века, пре ослободјења Србије од Турака, један Албанац из села је од камена са цркве направио себи воденицу, док је, по наредби приштинског паше, олово са цркве скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Исте године је и живописана. Међутим, албански националисти су је 1981. године оскрнавили и оштетили њене фреске. Идуће, 1982. године, свирепо су убили једног младића - Србина пред његовом мајком зато што је бранио своју имовину и земљу од похаре. 

СВЕТЉЕ (ПОДУЈЕВО) Село Светље се налази на десној страни Лаба, на неколико километара од Подујева. По турском попису из 1455. године у селу је било 55 српских домаћинстава, а записана је и оближња црква Св. Мине са попом и три калуђера. Године 1689. Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти \"Краљевства Србије\" (Ил регно де ла Сервиа) уписао ово село као \"Сфителе\". Карта се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18. века у село су почели да се досељавају Албанци. Године 1986. у Светљу је остало још само једно српско домаћинство. 

СВИЊАРЕ На северним обронцима Чичавице смештено је село Свињаре. Село се први пут помиње у турском попису 1455. године, када је имало 14 српских кућа. У селу постоји црква и остаци два црквишта. 

СИГА ( ПЕЋ) Српско село Сига налази се у Метохијском подгору, у подножју планине Русолије. Под самом планином постојала је врло стара црква, са зидовима који су местимично били високи и до четири метра. По предању, црква је била старија од манастира Дечана. На њеним темељима је 1937. године почела градња нове цркве Св. Димитрија, која је прекинута 1941. године. У току Другог светског рата Албанци су делом демолирали цркву. Завршетак радова и освећење храма је обављено 1977. године. Покрај храма је извор са, како се верује, лековитом водом. Очувано је старо српско гробље, са неколико примерака старих надгробних камених плоча и већих крстача. 

СЛОВИЊЕ (ЛИПЉАН) Село Словиње се налази у подножју Жеговца, недалеко од Липљана. Први сачувани писани помени о Словињу су у двема повељама српског краља и цара Стефана Душана из 1331. и 1348. године. Првом повељом село је даровано хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори, а другом је потврдјено српском манастиру Хиландару. Сеоску цркву Св. Јована из 14. и 16. века срушили су Албанци да би подигли сеоску џамију. Са друге цркве, посвећене Св. Николи, из 14. века, Албанци су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871. и 1873. године градила косовску железничку пругу. У планини изнад Словиња постојао је манстир Св. Ђорђа из 14. века. Манастир је почетком 19. века срушио самозвани господар Косова Јашар-паша џинић, пореклом Албанац, да би од његовог материјала зидао мостове на реци Ситници. 

СМИРА (ВИТИНА) У подножју Скопске Црне Горе, недалеко од Витине, налази се село Смира. Село се први пут помиње 1308. године, у повељи српског краља Стефана Милутина, којом је Смира приложена хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. \"Храм Вазнесења\" или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор средином 16. века. Ктитор је својој задужбини даровао неколико рукописних књига и типик, као и сребром оковани дуборезни крст са натписом. Друга црква у Смири била је посвећена Св. Симеону Мироточивом. У селу је постојала још једна црква, која је сасвим порушена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћирилским текстом, која је свакако донета са једне од ових цркава. 

СОКОЛИКА (КОСОВСКА МИТРОВИЦА) Соколица је назив за брдо и цркву Покрова Св. Богородице у селу Бољетину. По турском попису из 1455. године, село је имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14. или 15. веку, као задужбина непознатог ктитора. Црква је правоугаоне основе, а зидана је од лепо тесаног камена и засведена полуобличастим сводом. Припрата је касније дограђена. Првобитни живопис је јако оштећен. Године 1936. подигнут је леп и складан звоник са по две бифоре и две розете на горњем спрату. У соколичкој цркви се чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице, која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа потиче из 14. века и представља дело приморских мајстора који су настојали да се што више приближе византијском духу. Статуа се најпре налазила у манастиру Бањској. Када су Турци разорили овај манастир и претворили га у џамију, статуа је пренета у соколичку цркву. По народном предању, соколичка Богородица је \"долетела пре 500 година преко брда и стала на дрво под стеном и позвала народ да ту подигне цркву\". Народ јој је подигао храм који је касније запустео, па је половином 19. века опет обновљен. Од 1967. године у селу више нема ниједне српске куће. Те године Албанци су ископали и оскрнавили и последњи српски гроб на гробљу више цркве. 

СОЧАНИЦА (ЛЕПОСАВИЋ) На десној страни реке Ибра, недалеко од Лепосавића, смештено је веома старо село разбијеног типа - Сочаница. У писаним изворима село се први пут помиње 1315. године, у повељи српског краља Стефана Милутина манастиру Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања Св. Јована Претече. Црква је подигнута 1863. године настојањем ондашњег сочанског кнеза, кога су следеће године убили Арбанаси. Црква је подигнута на старим средњовековним темељима. Законом је заштићена као споменик културе. У селу и његовој околини стоје остаци цркве Св. Петке и цркве Св. Пречисте. Изнад села је стари град Галич којег помиње византијски историчар Јован Кинам, летописац византијског цара Манојла Комнена (1143-1180). У Сочаници се налазе и остаци римског провинцијског центра Муниципијума ДД из 2. до 4. в.н.е. 

СРБИЦА Варош Србица је општинско средиште у Метохијском подгору. Варош је основана 1924. године са око 30 кућа Срба и Црногораца. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки поубијаним борцима против албанских фашиста у Другом светском рату. 

СРЕДСКА Село Средска се налази у Средачкој жупи испод шарпланине. Године 1348. српски цар Стефан Душан је село и жупу приложио својој задужбини - манастиру Св. Арханђела код Призрена. У селу постоје остаци цркве Св. Петке која се помиње у Арханђеловској повељи, остаци цркве Св. Ђорђа са фрескама из прве половине 16. века и цркве Св. Богородице из истог времена, као и цркве Св. Николе која је саграђена 1875. године. 

СТАГОВА (КАЧАНИК) У долини реке Неродимке, на неколико километара од Качаника, смештено је село Стагово. Стагово се помиње у турским пописима из 1452. и 1463. године као српско село. Албанци су овде почели да се досељавају око 1700. године. До осамдесетих година 19. века у Стагову су стајали остаци напуштене српске цркве са старим гробљем. Данас у селу нема Срба. 

СТРАЖА (КАЧАНИК) У подножју највишег шарпланинског врха смештено је село Стража. У селу је постојала српска црква са гробљем, али по насилном исељењу српског и македонског живља црква је порушена, а гробље око ње уништено. Данас је Стража етнички чисто албанско село. 

СУВА РИКА Сува Река је општинско средиште у Призренском подгору. Први сачувани писани помен о Сувој Реци је из 1465. године. Млечанин Ђакомо Кантели ди Вињола је 1689. године уписао ово место на свој бакрорез-карту, која се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Осамдесетих година 19. века руски конзул у Призрену затекао је у Сувој Реци девет домова српских Рома. У месту је постојала стара српска црква која је срушена, и српско гробље. На брегу испод села налазила се испосница, у којој су, по једном запису из 1880. године, чуване нечије свете мошти, док су око испоснице биле монашке ћелије. Турци су ову испосницу претворили у текију. Године 1938. подигнута је нова српска црква са кубетом и звоником. Крај ње је данашње гробље. 

СУВА РЕКА Село Суво Грло се налази у Метохијском подгору, петнаест километара од Истока. Према предању, село се некада звало Срма Грло по оближњем руднику \"срме\" - сребра. У писаним изворима се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Милутина, крајем 13. века. Тада је село било средиште мање жупе, а у њему се налазила црква Св. Богородице. У време краља и цара Стефана Душана, село и црква су приложени хиландарском пиргу Хрусија на Светој Гори. По турском попису из 1485. године, Сухо Грло је било средиште нахије са преко петнаест села. Укупно је имало 126 српских кућа, три дома свештеника и један дом калуђера. У селу је постојало неколико сакралних објеката. Најстарија сувогрлска црква је саграђена у време краља Стефана Милутина, а била је посвећена Светој Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. У Сувом Грлу се још налазе остаци цркве Св. Николе, цркве Св. Арханђела и цркве Св. Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци \"Калуђерског града\", а у шуми су рушевине другог старог града.

ТОПОНИЦА, ТОПОЛНИЦА (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) У равници доњег тока Криве Реке смештено је село Топоница. У повељи манастира Грачанице из 1321/22. године Тополница је био назив за читаву област данашње Новобрдске Криве Реке. У 16. и 17. веку ова област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који се, по паду Тесалије, склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих војних достојанстава, служећи, први у српској, други у турској војсци. Албанци су у Тополницу почели да се досељавају после 1700-те године, да би до 1880. године сасвим потиснули Србе староседеоце. На српском сеоском гробљу Албанци су 1985. године у парампарчад поразбијали све надгробне споменике. 

УБОЖАЦ (НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА) Убожац или Рђавац је назив средњовековног манастира у Новобрдској Кривој Реци. Манастир је саграђен у првој поливини 14. века у време српског краља Стефана Милутина, највероватније као задужбина светогорског игумана Старца Исаије. Овај свети човек је био пријатељ и саветник српског цара Стефана Душана, а потом и кнеза Лазара. Познат је као преводилац на српски језик дела Дионисија Ареопагита и као аутор извештаја о српском поразу у Маричкој бици 1371. године. Сматра се да је он са својим родитељима, иначе властелинима краља Милутина који су се касније замонашили у Убошцу, подигао овај манастир и цркву која је посвећена Ваведењу Св. Богородице. Исаија је пренео у српске крајеве светогорске елементе не само у црквеном животу и литургијским обредима него и у архитектури цркава и манастира, што је имало велики значај за формирање моравског архитектонског стила у 14. и 15. веку у Србији. Данас се у манастиру Пећкој патријаршији чувају две рукописне књиге манастира Рђавца из прве половине 15. века. Осим моштију Старца Исаије и његових родитеља, у манастиру су вероватно похрањене и мошти пећког патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Године 1690, у време аустријске најезде која је изазвала велику сеобу Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, манастир је страдао од Аустоугара. 

УЉАРИЦЕ Уљарице је име за две пећине-испоснице на десној обали изнад великог слапа реке Мируше. Велика пећина или Велика црква вероватно потиче из 14. века, а била је обновљена у 16. веку. Испосница је настала зазиђивањем улазне стране природне пећине. Приликом археолошких испитивања у Великој испосници су нађени фрагменти фресака. Двадесетак метара од ње налази се Мала пећина-испосница, до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа Мале испоснице није била већа од 1X1,5 м. У испосници је била делимично сачувана представа Силаска Св. Духа на апостоле, али су у новије време пастири из оближњих села готово потпуно уништили овај остатак живописа. УЊЕ 

МИР, ДОБРА ВОДА (КЛИНА) Село Уњемир или Добра Вода налази се у Прекорупљу код Клине. Први сачувани писани помен о Уњемиру је из 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског којом је ово село даровао својој задужбини - манастиру Дечанима. По турском попису из 1455. у селу је било 12 српских кућа, укључујући и домаћинство сеоског попа. У Уњемиру је рођен Свети Петар Коришки, познати српски пустиножитељ из 13. века. О животу и пустиножићу овог светитеља говоре средњовековна дела Служба и Житије Петра Коришког, која је написао Теодосије Хиландарац. Оба дела се сврставају у ред најуспешнијих и најлепших остварења српске књижевности средњег века. На брду изнад Уњемира стоје остаци цркве Св. Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Црква је подигнута у 13. веку, вероватно у склопу истоименог манастирског комплекса. Сачувани су темељи обимних зидова улазне куле и вратница градића-тврђаве у чијем се средишту налазио храм. Он је президан у 14. веку, а поново је обновљен после обнове манастира Пећке патријаршије у 16. веку. У Уњемиру постоје и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде иселила 1968. године, тако да је Уњемир данас етнички чисто албанско село. 

УРОШЕВАЦ Урошевац је општинско средиште на крајњем југу Косова поља. Урошевачка стара црква је подигнута 1901. године, али је напуштена 1929. године када је довршена изградња нове цркве Св. краља Уроша. У новој цркви се чува занимљива збирка икона млађег времена. У овом граду данас не зиви ниједан Србин. 

ХОЧА ЗАГРАДСКА (ПРИЗРЕН) Село Хоча Заградска се налази са леве стране Призренеске Бистрице, код Призрена. У писаним изворима село се први пут помиње 1348. године, у Арханђеловској повељи српског цара Стефана Душана. До краја 18. века у селу је постојала црква Св. Николе. Јужно од села, у брдима, налази се пећина-испосница, која је преградним зидом била претворена у цркву. У Хочи Заградској данас више нема Ср 

ЦРВЕНИ На левој страни Ибра, код изворишта Црвенске речице, смештено је планинско село Црвени. У селу постоје остаци цркве из средњег века. 

ЦРЕПУЉА Село Црепуља се налази у Ибарском Колашину, под северним обронцима Мокре Горе. У Црепуљи постоји српска црква из 14. века која је, по предању, била првобитно посвећена Св. Лазару. По истој традицији, цркву је подигла нека властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести којој је дуго тражила лека идући од манастира до манастира. Црква је сада посвећена Св. Николи. Храм је више пута обнављан. Најстарија обнова била је у другој половини 16. или почетком 17. века, о чему сведочи сачувани натпис на довратнику. Друга обнова је била почетком 18. века и тада је црква и живописана, што потврђује фреско-натпис у ниши ђаконикона. Од тог живописа је сачувано око једанаест квадратних метара. Иако скромних квалитета, ово сликарство има своју документарну вредност, јер говори о настојању да се очува традиција и у најтежим условима робовања под тудјином. 

ЦРКОЛЕЗ Село Црколез се налази у Метохијском подгору. У писаним изворима село се први пут помиње 1395. године, у повељи српске кнегиње Милице којом се црква Св. Јована у Црколезу прилаже светогорском манастиру Светог Пантелејмона.У турском попису из 1485. године уписано је 47 српских кућа, међу којима је и кућа сеоског попа.Године 1943. албански фашисти су спалили цело село, а српско и црногорско становништво, укључујући жене и децу, отерали су у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале и цркву, али их је у томе спречила једна старица која је на време угасила пожар.У цркви Св. Јовна се до 1955. године чувала збирка од једанаест изузетно вредних и старих српских рукописних књига од 13. до 14. века, писаних на пергаменту и папиру. Међу њима је посебно вредно Јеванђеље које је писано на пергаменту из 13. века. Украшено је са једанаест иницијала колорисаног цртежа, који приказују “звериње” орнаментике архаичног тератолошког стила. Ови иницијали стоје на самом почетку српске историје уметности.Од изузетне вредности су и 41 лист четврте инкунабуле, штампане 1495. године у Црнојевића штампарији на Цетињу.У порти цркве Св. Јована расте дуд стар неколико векова. По предању, дрво је калемљено када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије. Исто предање каже да је тај шам-дуд донео Свети Сава из Јерусалима и сам га засадио у порти Пећке патријаршије. 

ЦРНОБРЕГ Црнобрег се налази јужно од села Дечана.Под словенским именом Чрнобрег, село се први пут помиње 1330. године, у повељи српског краља Стефана Дечанског.По турском попису из 1485. године, село је имало 19 српских и један муслимански дом.У селу постоји црква Св. Николе и црква Св. Георгија, које се помињу у хрисовуљи Стефана Дечанског. 

ЧАБИЋИ (КЛИНА) По хрисовуљама манастира Дечана из 1330. године, Чабићи су били највеће село у властелинству овог манастира. У то време имали су око 200 домаћинстава, свога златара, мачара, ковача и десет попова. Већ тада је у селу постојала црква Светог Петра.По турском попису из 1455. године у селу је било 67 српских домова, са попом на челу списка.У селу постоји новија црква Светог Николе. Њене фреске стилски припадају сликарству прве или друге половине 17. века. Деведесетих година 20. века албански терористи су више пута насилно отварали цркву и скрнавили је.У селу постоје два српска гробља.

ЧЕЧЕВО Село Чечево се налази у Ибарском Колашину.У турском попису из 1455. године село је имало 10 српских кућа.Сеоска црква је посвећена Светој Петки, а подигнута је 1938. године на темељима старије, веће и шире цркве, која је постојала још у 14. веку. У средњем веку црква Св. Петке је имала велики углед код чечевског становништва, па је у случајевима спорова са Турцима код ње сазиван народни збор видјенијих људи који је предлагао решење и споразуме. 

ЧИЧАВИЦА Чичавица је назив планинског венца и висоравни која дели Косово од Метохије. Српски књижевник Бранислав Нушић, који је почетком 20. века боравио као конзул у Приштини, назвао је Чичавицу “Српском Светом Гором”.У српском и албанском народу постоји предање да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању, у јужној Чичавици су били само женски манастири.У турском попису из 1544/45. године записано је да се у тој области налази “укупно манастира и цркава - 52”.Данас у Чичавици постоји 36 црквишта и других трагова цркава. 

ЧПИЉЕ Чпиље је заселак села Бање у Ибарском Колашину. Своје друго име “Кулине” село је добило по остацима утврђеног манастира са црквом и звоником - кулом.Црква је вероватно саграђена у 134. или 14. веку, а састојала се од нартекса, егзонартекса, звоника и гробља.Зидови куле-звоника очувани су местимично и до висине седам-осам метара. На северном зиду југоситочне куле постоји урезан ћирилски натпис из кога се види да је 1492. године дошло до рушења цркве или звоника.На црквеном гробљу је око 150 старих монолитних надгробних споменика, због чега оно представља једну од највећих и најочуванијих средњовековних некропола не само на Косову и Метохији него и у Србији. 

ШТИМЉЕ (УРОШЕВАЦ) У Штимљу се налазио дворац српског краља Стефана Дечанског. Године 1348. цар Душан је обавезао мештане овог села да дају мед и восак његовој задужбини - цркви Светих Арханђела код Призрена. По турском попису из 1455. године село је имало 109 српских кућа и два попа. Између 1920. и 1922. године на темељима неке старије цркве је подигнута црква Светог Арханђела Михаила. Посвећена је српским ратницима изгинулим у Првом светском рату. Цркву је подигло друштво \"Кнегиња Љубица\", по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији. Данас без Срба.

ШТРПЦЕ Штрпце је велико село на десној страни Лепенца. По турском попису из 1455. године у селу је било 65 српских домаћинстава. Сеоска црква Св. Николе је саграђена и живописана 1576/77. године. Сачуван је фреско-натпис на коме је побројано девет ктитора на челу са сеоским попом. Источно од села се налази црква Св. Јована Крститеља. Подигнута је 1911. године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и старо српско гробље. Најјузнија Српска енклава на Косову и Метохији у којој зиви око 15000 Срба

Четврти период (1766-1920)

11. септ. 1766. г. издан је берат о укидању Пећке патријаршије, са одлуком, Никад никоме више да се не даје (засебно) та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу. Кад је она укинута десило се на национално-политичкоме плану, друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко-националног ропства и под црквено-духовно ропство Фанариота, људи материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних. Да би уништио значај Пећи као верско-националног и политичког средишта Српског народа Цариградски патријарх потчинио је Пећ под управу призренске митрополије на челу са митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским, дакле  Грком, који је дао свој пристанак. на укидање Пећке патријаршије. Тако је сада призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, вучитрнски, ђаковачки и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су свој пристанак бивши патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле, иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за Српски народ, а посебно за призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам. Први митрополит призренски после укидања Пећке патријаршије, и присаједињења цариградској патријаршији,  био је поменути митр. Гаврило, који је већ 13. септ. 1766. г. добио царски ферман о постављењу на именовану митрополију. Његов углед био је тако велики да се 1774. г. јавља као ,пећки патријарх с правом опорезивања католичког клира. Митрополит Гаврило преминуо је у првој половини 1774. године. После њега дошао је поново Грк, чије име  не знамо. Да је био Грк више је него сигурно, јер приликом протеста више српске јерархије код руске владе на челу са црногорским митрополитом Савом Петровићем 1774. нема имена призренског митрополита.Митрополит Софроније  не зна се тачно када је управљао призренском митрополијом. Међу Призренцима познат је под именом Петар. По предању Призренци су га једном приликом у цркви Св. Ђорђа избили и истерали из ње. После тога митр. Софроније је напустио Призрен и отишао у Цариград, а одатле у Јерусалим, где је постао Јерусалимски патријарх и чувар кључева Гроба Господњег.Митрополит Евсевије умро 1789. године.Митрополит Јанићије призренски митрополит од 1789. до 1818. г. Србин, родом из с. Тулежа код Ваљева, био је сведок крупних историјских збивања у другој половини XVIII века и почетком XIX века. За епископа хиротонисан је 1769. г., али за коју епархију не знамо. Тек 1784. г. постављен је за митрополита новопазарског, одн. рашког. Када је умро митр. Евсевије, 1789. године, патријаршија се није побринула да пошаље у призренску митрополију пастира, већ је препоручила новопазарском митрополиту Јанићију да је за време надгледа. Тако је остало све до 1807/8. г., када је митр. Јанаћије добио берат о постављењу, одн. коначном присаједињењу призренске и рашке епархије која се од тада зове Рашко-призренска митрополија. За време митр. Јанићија рашко-призренској митрополији присаједињена је и Скендерија, а 1816. уступљен му је и Охрид. Тако се рашко-призренска митрополија простирала од Новог Пазара до Охрида, и од Скадра до Новог Брда. Његова титула је гласила,Јоаникије, милостију Божију православни митрополит Новопазарски, Призренски и Скадарски. Митрополит Јанићије умро је на љето 1818., мјесеца ноемврија, 26. ден, погребеније ему бист 27. Сахрањен је у Призрену, у цркви Св. Ђорђа, с десне стране испред олтара (Мисли се на стару цркву која се налази у истом дворишту поред нове цркве Св. Ђорђа). Зна се да му је на сахрани било око 13 свештенослужитеља. Народ га је достојно ожалио. Његову надгробну плочу сломио је митр. Партеније 1849. год. Митрополит хаџи Захарија (Дечанац) 1819-1830. године. Родом је из села Винце код Куманова. Као дете дошао јe у манастир Високи Дечани, где је код ученог архим. Данила научио да пише и чита. Са Данилом ишао је у Јерусалим 1794. на хаџилук. По повратку постао је игуман манастира Дечани, са ког положаја је (после смрти митроп. Јанићија), на заузимање виђенијих Срба код Махмудпаше Ротуловића (у Призрену), изабран за митрополита рашко-призренског и послат у Цариград ради хиротоније. Управљао је Рашко-призренском митрополијом у време обесних паша и једног општег расула које је владало у његовој митрополији. Мигрополит хаџи-Захарија рукоположио је Петра II Петровића Његоша у чин јерођакона и јеромонаха, а и рукопроизвео за архимандрита. Умро је 15. марта 1830. године и сахрањен је у манастиру Дечанима. Митрополит Ананија (1830-36). После смрти митрополита хаџи-Захарије Махмудпаша позове виђеније људе у Призрену и рекне им  е, дајте ми човека кога ћу да пошаљем у Цариград да га завладичим; ја нећу Стамболију (тј. Фанариоте. прим. Т.К.), а и за вас неће бити добро. Но они памтећи глобе, одговоре немамо човека. Тако је дошао митрополит Ананија  Грк. Пре постављења за призренског митрополита био је митрополит у Скопљу, али због неморалног живота  премештен је у Призрен. 1836. г. премештен је на бољу епархију у Тесалији. При поласку из Призрена за Цариград докопа круну митрополита Јанаћија и Захарија и понесе собом. Но Дечанци за њим појуре, стигну га у Скопљу и одузму му митру.Митрополит Герман (1836-38). Дошао је из Цариграда, где је имао кућу од камена покрај мора, тј. био је врло богат. За време његовог боравка у Призрену дошло је до борбе између Махмудпаше Ротуловића и царске војске. Ти догађаји су толико утицали на митрополита Германа да је полудео, те се вратио у Цариград, где је и умро.Митрополит Синексије (1836-40). На жалост, о њему је познато само то да је могао дневно попити по три оке ракије. Као пијаница сабирао је дружину и ту се чинила свака безаконија. 1840. г. био је премештен из Призрена.О овој тројици митрополита Грка, ево шта каже један наш историчар са Косова. И сва тројица беху окорели Грци, са мржњом према Србима  “варварима”, те стога никад Србина не узеше у заштиту од турске обести, нити ма кога чим помогоше. А, на против, и они Србима гулише кожу, као и аге и бегови, трудили се да Србима униште чисто српско обележје  Славу, а уведу имендан чељади. Митрополит Игњатије (1840-49). Дошао је у Призрен за време буне „Дервишцара", но када царска војска васпостави ред-мир. Игњатије наплати мирију за седам година уназад, те се необично обогати, посили, па почне и он да чини свака безакоња. На души својој митр. Игњатије носи многе душе српске, тј. Срба који се потурчише због њега. Карактеристичан је пример неког Миладина из Србице, који се оженио четврти пут. Митр. Игњатије, чувши за то, позове га и наложи му, или да отпусти жену, или да плати хиљаду гроша. Кад Миладин не хтеде да се разведе, а да плати није имао, митр. Итњатије га баци у затвор. Епилог целог овог догађаја био је, Миладин и цела његава породица потурчили су се! У својој митрополији Игњатије је многа зла починио Српском народу. Стога су Призренци, пошто им је све то додијало, тајно послали (јер нису смели јавно) Симчу Михајловића у Цариград са писмима у којима јављају грозна дела Игњатијева. Акција је уродила плодом, те је позван у Цариград, где је живео бавећи се прошњом и умро је у највећој беди. Тамо га је видео и наш Чика Сима Андрејевић Игуманов. Но, и поред напред наведеног, Српски народ ипак је нешто мало осетио да има свог владику, и о њему рекао донекле је човек!Митрополит Партеније (1849-54). После одласка митр. Игњатија Цариградска патријаршија, љута на Србе, пошаље дебелог, високог и старог Партенија са острва Самоса. Приликом доласка у Призрен довео је неког Грка Јанаћка који је имао две ћерке. Партеније је био мало образован, али зато склон пићу. Тако све што год је од народа добијао  све је давао на пиће. Тако да чак ни Цариградској патријаршији није слао уредовно следовање. Због тога га Патријаршија протера у Тесалију у један Метеорски манастир. Као такав у нашем народу је запамћен као један од најгорих. Од многобројних његових безбожних дела, ради илустрације, ево једног конкретног примера. Кад је дошао у Приштину, народ га је дочекао као што и доликује главару своје цркве: свечано и предано, и с њим ушли у цркву, а тамо свеће запалили. Од многих свећа црква се задимила. Не могући, ваљда, да поднесе дим, владика се из олтара појавио на двери, па уместо благо и очински да каже, да се свеће погасе, а он се био нарогушио и рикнуо на турском језику, Сундер бу боклери, тј. Угасите та….Колико су те речи погодиле напаћене Србе, види се по томе што изнеше митрополита у двориште и тамо га на калдрму бацише као кладу. Он болно јекну, а они му са презрењем подвикнуше, то није владика, нечастиви је то! Митрополит Мелетије (1854-1895). Био је последњи Грк епископ, Фанариот  у Призрену. О њему као митрополиту постоје доста контрадикторна мишљења, која, не упуштајући се у њихову истинитост, овде износим: Док једни хвале његов рад, као М. Веселиновић и Петар Костић, који каже да митр. Мелетије није био фанатичан Грк, дотле други, као Б. Нушић, кажу да се митр. Мелетије бринуо само за збирање мирије, или, пак, као што вели П. Срећковић. Волео је да банчи и да се забавља с Циганкама . И на крају, речи једног историчара са Косова, Владика Мелетије, Грк по народности, беше лаком на новац, а брига за црквом и српским народом беше му девета рупа на кавалу! Да би што више напунио ћемер злата, он ни најсиротију кућу српску није пропустио, чак је и цркве пљачкао.Митрополит Мелетије дошао је у Призрен марта 1854. го дине. О његовом животу пре доласка знамо следеће, рођен је 28. јула 1824. год., 1836. отишао у манастир Бунасик, где се и замонашио 21. новембра 1837. године. 11. јануара 1838. рукоположен је за ђакона, потом је завршио Богословију на о. Халки и у 28. год. живота хиротонисан је за епископа.Митрополит Мелетије је један од ретких грчких епископа који је волео и допуштао просвету у српском народу, а што се види из једног његовог окома, Сас науку чувек хоћи да знаје како есте чувек, хоћи да знаје како моли Бога правите школу. За време Мелетијево отворена је, 1. октобра 1871., Српска православна богословија у Призрену, задужбина Чика Симе Андрејевића Игуманова. (Ово је урађено по благослову и са знањем, Мелетијевим јер без благослова и знања не би се могла засновати таква школа). О његовом ставу према стварању Богословије најбоље нам сведочи њен први управитељ архим. Сава Дечанац. Дошавши у Призрен, по благослову митрополита српског Михајла Јовановића, Сава је, између осталога, имао са Мелетијем овакав разговор, Ваше Високопреосвепггенство, поздравили су вас и моле вас, госп. митр. Михајло и госп. Ристић, да благословите заснивање и отварање Ботословије у Призрену! На то митр. Мелетије устаде, прихвати о. Саву за руке и рече Чок сеир! Чок сеир! Како џанум, нек је благословено, и сас срећу!1861-62. заступао је Патријарха у Цариграду, или био члаи Светог синода. 12. маја 1863. осветио је цркву Св. Василија у Г. Србици (под Призрена), а од 1871-74. поново боравио у Цариграду због оптужбе да је израдио ферман да Цинцари могу порушити цркву Св. Спаса.Иначе, митр. Мелетије највећи део свога времена проводио је путујући по епархији. Тако се 1891/2. налазио у Скадру, а 1893. година затекла га је у Гилану. 1894. г. Његово Величанство краљ Србије Александар I одликовао је митрополита Мелетија орденом Св. Саве првог степена. Интересантно је напоменути да је митрополит Мелетије забрањивао да се чита Св. писмо на модерном српском језику у преводу Даничића и Вука, што му је изгледало да нема довољно светиње, као оно на старијим црквенословенском језику. Дакле, делио је мишљење карловачког митрополита Стратимировића. Митрополит Мелетије је, у другој полавини своје управе, учинио многа добра Српском народу. Тако је имао обичај да сваке године, на Ускрс, измоли на потпис од паше да му пусти све хришћане из затвора. Тога дана буду ооуђеници на св. литургији, а после остану код митрополита на ручку, да би их увече поново вратио.Својом појавом Мелетије је свуда остављао, како у цркви тако и ван ње, јак утисак код народа. Ретко је служио, а још ређе беседио, док је беседио обично је плакао, а обавезно је држао све постове, па и по цену здравља. За време његове управе подигнута је у Призрену нова црква Св. Борђа, у чијој је изградњи и он материјално учествовао. Умро је 27. августа 1895. г. у овојој 69. г. живота и сахрањен у Призренској старој цркви Св. Борђа, поред гроба митр. Јанаћија (с леве стране), а на сахрани је, поред виђеиијих Срба, присуствовао и тадашњи руски консул.После смрти митр. Мелетија Патријаршија је поставила драчког митр. Висариона, који је и дошао у Призрен, али га Срби нису хтели примити.Овим је завршена управа митрополита Грка Фанариота, који нису имали довољно љубави према својој словенској пастви. Поред Турака, и они су допринели томе да огроман број Срба (који је после сеобе Срба под Чарнојевићем, 1690. године, остао у овим крајевима), ипак, на крају, попусти, поклекне и преврне вером, тј. пређе у ислам. Овај моменат је лепо запазио и др М. Лутовац, који каже,Било је и других узрока који су обрзавали прелазак у ислам. Поред осталих и фанариотске владике у Призрену и отсуство свештенства у Гори. На заузимање Српске владе код Порте и Патријаршије, средином лета 1891. године, било је начелно решено да Срби у Призрену добију Србина за владику. Успешном решавању овог проблема умногоме је допринела посета краља Александра I Обреновића султану Абдул-Хамиду и цариградском патријарху Неофиту (1894. године). Том приликом Патријарх је признао Краљу да су Српски захтеви оправдани и ставио му у наглед да ће у Скопљу и Призрену бити постављени Срби за епископе. Брзом и позитивном решавању овога проблема умногоме су допринели и сами Срби рашко-призренске митрополије, који се после смрти Мелетијеве заталасаше и једногласно рекоше, Некемо више Грка за владику, хоћемо нашег Србина! Видног удела у решавању овог проблема узео и наш познати књижевник и комедиограф Бранислав Нушић, тада српски консул у Приштини (од маја 1893. до лета 1897.), који је, преко свештеника и учитеља, свесрдно радио на добијању  Србина за епископа! У том циљу слао је готове концепте свештеницама за једнообразне молбе Цариградокој патријаршији. На крају је у Цариград отпутовала и једна делегација, састављена од свештеника и виђенијих Срба, која је преко Српског посланика Владана Борћевића тражила код Султана да им се испуни захтев. Тако је, нешто милом, нешто силом, Патријаршија поставила за митрополита рашко-призреноког Србина Дионисија Петровића.Митрополит Дионисије Петровић (1896-1900). Рођен је 1858. г. у Босанској Градишки. Завршио је Богословију у Београду, да би после завршене школе примио монашки чин, на Сретење Господње 1878. године. После извесног времена Српска влада послала га је на о. Халку ради усавршавања богословсжих наука. Стога је, по завршетку грчке школе, ступио у службу Цариградске патријаршије. По произвођењу у чин архимаидрита упућен је у Скопље, за намесиика месном митрополиту. Са тог положаја изабран је за митрополита рашко-призренског. Хиротонисао га је цариградски патријарх Антим VII, 25. јануара 1896. г. На самом почетку своје управе митрополит Дионисије је имао доста тешкоћа, по Косову и Метохији су Харали Арнаути, а Српски живаљ је веома осиромашио. И Турци, и Арнаути, и грчке владике сви су на њега (тј. Србе) наметали намете и односили што се више могло. Колико је, пак, народ српски на Косову био одушевљен доласком Србина за митрополита (после дутотрајног и тешког периода под Грцима) о томе нам најбоље говори један од очевидаца те народне радости, а приликом прве Дионисијеве посете Приштини.

Кад је владика Дионисије, одмах с пролећа, дошао у Приштину да је походи био је дочекан као Христос у Јерусалиму! Попови у одеждама, учитељи са ђацима, а народ од детета до старца у свечаном оделу, начинили шпалир, и сваки је држао у руци по букет цвећа и пред владиком бацао. Постови су певали Ис пола ети, деопота, а ђаци химну коју је консул Нушић саставио.

“Ускликнимо с љубављу из срдаца свију,

Нашем архипастиру српском ДИОНИСИЈУ!

Наш владико, наша дико овај народ, деца ова

Давно су жељна твога благослова”!

Народ се са сузама тискао и прилазио му да га у руку и скут пољуби и прими српски благослов. Многи су клечали, а многи су чак и ноге владици љубили и сви људи рекоше, Благо нама за нашeвoг владику! А жене, Личан нам владика.Митрополит Дионисије, који се очински бринуо о повереној пастви, као пастир добри, који живот свој полаже за овце (Јн. 10,11) на жалост релативно је кратко време управљао својом епархијом, свега четири годиие. Умро је 7. децембра 1900. г. у Скопљу, где се налазио на лечењу. По његовој жељи тело му је сахрањено у цркви Грачаници, на месту где је некада био сахрањен кнез Лазар (како о томе вели предање). Народ га је у Грачаници, по причању очевица искрено оплакао. Митрополит Нићифор Перић (1901-1911). После смрти митрополита Дионисија поново се дигао талас Српских жеља да за владику буде постављен опет Србин. Тако је Патријаршија поставила Нићифора Перића, који је хиротонисан у Цариграду 21. јануара 1901. год. Нићифор, који је био родом из с. Баранде у Банату,  био је сушта супротност своме претходнику Дионисију (углавном по темпераменту). Махом је боравио у Приштини. Наставио је рад свога претходника, а особито је значајан и заслужан због отварања школа (српских) и рада на јачању националне свести у својој епархији. За његово име везано је тзв. Дечанско питање, због чега је дошао у сукоб са владом Србије, те од њега (она) категорички затражи да поднесе оставку на митрополитску столицу. А он, ваљда, сит борбе, поднесе је и Патријаршија, под утицајем Србије, уважи му је марта 1911. г. Тада му Србија одреди пензију.После повлачења, митр. Нићифор отишао је у Србију, да би за време првог светског рата био интерниран у Софију, где је и умро 1. фебруара 1918. године. За администратора рашко-призренске митрополије постављен је архимандрит Сава, родом из Тетова.

После одласка митр. Нићифора народ, по савету Српске владе, затражи од Цариграда да им за митрополита постави Гаврила Дожића. Тако је Патријаршија завладичила Гаврила. Но, док је он чекао турски берат о свом постављењу, Српска влада је променила своје мишљење и преко конзула у Приштини, наложила народу да Гаврила одбаци, а затражи Богдаиа Раденовића, што народ и учини. Овај проблем, који је разјединио вернике на два табора, окончан је тек по ослобођењу од Турака, 9. октобра 1912. године. Те исте године рашко-призренској митрополији су одузете области Хвосно и Пећ са Полимљем, и створена Пећка епархија, а за њеног епископа постављен је Гаврило Дожић  потоњи патријарх српски ( + 1950). Други кандидат (наредни), Богдан (у монаштву Василије) Раденковић скинуо је мантију и отишао у дипломатску службу. Услед избијања првог светског рата рашко-призренска митрополија остала је упражњена све до 1920. године.

Пети период (1920. до данас)

Иако је територија Рашко-призренске митрополије припала Србији још за време балканских ратова (19121913.), у црквеном погледу и даље је остала у јединству са цариградском патријаршијом. Тек по завршетку првот светског рата, пошто су све српске самосталне цркве у Краљевини СХС дале своју сагласност за уједињење, ступило се у преговоре са Цариградом о присаједињавању васпостављеној Српској патријаршији епархија у Старој Србији (мада су преговори отпочели још пре првог светског рата). Захваљујући влади Краљсвине СХС брзо је постигнута сагласност измећу две патријаршије. Свети синод васељенске патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. г. својом посебном одлуком од 19. марта, усвојио и одобрио да се ове епархије тих покрајина, које су се нашле у новој Држави СХС ослободе од дотадашње њезине власти и да се присаједине автокефалној уједињеној православној Српској цркви. Тако се Рашко-призренска митрополија први пут после укидања Пећке патријаршије 1766. г. нашла у духовном јединству са Српском црквом и Српским народом! Ова одлука, морала се заменити канонским патријаршијским и синодским томосом, што је и учињено 19. фебруара 1922. г. у ком се, поред осталог, каже.На основу уговора о миру у Букурешту од 10. августа 1913. г. рашко-призренска митрополија присаједињује се Српској цркви. Дотадашња Рашко-призренска митрополија деградирана је на степен епископије.Као што се на оснаву свега реченог види, Призренска, одн. Рашко-призренска епархија има своју скоро хиљадугодишњу историју (тачније 974 године). И у овој епархији, која је увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. На основу чињеница и података којима смо располагали, изнели смо у кратким цртама историјски и развојни пут и делатност Рашко-призренске епархије и њених епископа. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централмих места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилиим сеобама, којих, на жалост, има и у наше време. Иако тема гласи “Призренски епископи", у историју ове епархије несумњиво спадају и оне огромне жртве и самопрегорни рад на верском и националном пољу, и свих епископских помоћника  свештеника, монаха и народа. Стога, завршавајући овај кратки историјски преглед, можемо мирне душе да поновимо речи једног историчара са Косова који каже. То беху зла времена, мучни дани и тешки минути, али је било и пуно елана и мушке борбе да се злу одоли, да се голи живот сачува, да се вера не угаси, ни име Србин изгуби! Пошто се ова епархија налази на Косову,  њена историја увек је била у знаку Крста и Васкрса, као што веома виспрено и надахнуто запажа и наша позната књижевница Исидора Секулић која каже. Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а васкрс иде опет преко гробова!

Читања: 2856